Горица Нешовић: Кажу “важно је да је деци све организовано”. Ма, важно је да имају шта да ПАМТЕ

Почео распуст. Нема више граје, цике, вике, дозивања…испред школе, преко пута мог прозора. То је једина бука која ми не смета, јер значи живот, детињство, невиност, младалачку неартикулисаност… а то је све лепо. Али где су деца? Чујем, има разних дечјих кампова… и све се плаћа.

У моје време, тога није било, него кад смо мали, спакују нас код бабе, па код тетке, ујне… само да тамо постоји неко дете, неко друштво. Ја сам имала другарицу која је живела у кући одмах поред бабине. Мале, градске куће са капијом и двориштем, онда неколико степеника и у њеном и у бабином дворишту расле су кајсија, шљива и две јабуке, али и разнобојне руже, лепе, кате, далије… Нас две бисмо сортирале опале латице и у дебелом ‘ладу спремале ручак по цео дан. Посуде које су глумиле шерпе и лонце, биле су конзерве од паштете и понека мало већа, а варјаче – штапићи од сладоледа. Са мало воде замешамо земљу и онда од блата правимо куглице које су некада биле ћуфте, а некада колачи које смо украшавале латицама. Руке прљаве, завуче се блато испод ноктију, али се то све лепо опере старом четкицом за зубе која је томе и служила. Онда зовемо бабу да јој покажемо, да је послужимо и да нас мало хвали. Морала је да глуми одушевљење, да нам се обраћа као да је стварно дошла у госте, и да каобајаги проба. Кад завршимо са ручком, одемо код моје другарице. Стара кућа са дебелим зидовима, дневна соба у полумраку да буде пријатно. Поређамо лутке на кревет и онда се правимо паметне. Ја као изигравам учитељицу и држим неко предавање, али много је битније што их сваки час опомињем “седи лепо, не криви се”, “понови сад шта сам рекла”, “децо, ово је јако важно”… Мислим да су лутке имале највише часова музичког, јер смо их училе неку нову песмицу. После нас њен тата одведе на сладолед – једна кугла у малом корнету. Мени ванила.

Повремено, после доручка, деда донесе дописнице “да се јавимо мами и тати”. На разгледници не може много тога да стане, писмо је преопширно, а дописница таман. У две реченице напишем како нам је лепо, како се играмо по цео дан и готово. Остатак, допише деда.

Онда, на неколико дана идем код тетке, најмлађе сестре моје маме. Имала је у спаваћој соби лутку које се тада звала “италијанска” или “спаваћа лутка”. Служила је као украс на кревету у спаваћој соби. Велика, са уштирканом пунђом, у кринолини пуној синтетичке чипке која се намештала у пун круг када лутка седи. Заузимала је трећину кревета. Знала сам да лежим поред ње сатима и да је гледам. Имала је и праве трепавице, па кад легне – она жмури. Лутка – девојка. Које чудо “технике”.

Сама чињеница да све то памтим, довољно говори о томе колико је било лепо.

Деца мојих пријатеља су ових дана у неком од кампова на планини, језеру… кажу – важно је да је све организовано.

Много је важније да имају шта да запамте.

Сва та сећања тако лепо легну на душу.

Нарочито викендом.

Извор: AllMe