Говорила сам себи да нисам довољно лијепа. Некада давно, кад ми је било двадесет и нешто ситно преко тога. До тада сам о томе само мислила и једноставно окретала главу кад бих спазила свој одраз у огледалу. Kомплименте бих, дубоко у души, примала са дозом подозрења, као какву гнусну лаж.
Ситне очи, клемпаве уши, танка коса, километарско лице и уста к’о пекара. Све бих то изређала када бих скинула шминку и остала насамо са собом. Дивила сам се смјелости и правим леђима ђевојака које су биле свјесне своје љепоте и одлично је носиле.
Рамена сам дуго повијала. Готово цијелога живота. Мада ми се често деси да их повијам и сада кад сам уморна. И кад заборавим да их исправим.
Нисам никада направила сопствену фотографију. До вечерас.
Штавише, дуже ми је требало да направим фотографије себе саме него да напишем цијелу страну. Или јеси, или ниси селфиста. Увијек ми је било шашаво да фотографишем саму себе. Kао да немам никог другог то да уради. Kад бих и покушала, фотографија би била избрисана у року од одмах. Наштељени осмјех и поза из најбољег угла су нешто на шта вришти цијела моја душа. А и мишљења сам су најљепше фотографије оне које настану спонтано, када смо окупирани нечим другим док оштро око посматрача ухвати наш најбољи момент.
Волим кад смо јаке. Свјесне својих вриједности. Предности и мана. Али и љепоте. И то не оне која је подложна зубу времена, већ оне изнутра. Оне која је вјечна. Чија врата отвара широк осмјех и искра у оку.
Не памтим згодне и лијепе људе. Памтим насмијана лица и емоције које су из мене извукли. И негђе вјерујем да је код свих нас тако.
Све је више савршено лијепих лица… камених. Извајаних тијела без грациозности. Љепоте без осмјеха.
Говорили су ми да сам необична. Ни на једну налик. Kао да сам ,,пала с друге планете”. Да се разумијемо, понекад сам мислила да јесам. Да ме какав ванземаљски брод случајно испустио на Земљу. И мрзила сам тај епитет ,,бића са Мјесеца”, бијелог као зид. Једино што сам ја жељела је да се уклопим у форму љепоте са модних часописа и ТВ екрана. Kао и већина ђевојчица, ђевојака, жена. Данас, више него икада наше кћери желе да буду љепотице са насловница… иако не знају да су од већине њих љепше. Без шминке и додатног садржаја. Са осмјехом који отвара врата сваке душе.
Говорим јој да је снажна и паметна. Да је лијепа и чаробна. Јер јесте. И да је необична. Ни на једну налик. И да је то добро. Да ће бити другачија. За случај да јој се замагли огледало у ком посматра свој одраз. Да не би кренула да се склања кад живот затражи крупнији корак.
Не бих дала својих 35. Ову памет и ову љубав. Никад нисам била љепша и шире се смијала. Макар ми уста била к’о пекара. И лице од два километра са понеком бором око очију и траговима осмјеха око усана. Сад тек волим све што ми је дато. Оних десет година и кусур сам тражила пут до овде.
Желим јој да корача са двадесет онако како ја то чиним сада. И да поздрави свој осмјех у огледалу, кад год извири иза ћошка. Да не заборави да дигне главу и исправи леђа. И насмије се као да је цијели свијет њен.
Зато јој понављам да је чаробна. Ни на једну налик.
Написала: Татајана Kуљача, аутор блога Mamizam