Greške u odnosu prema talentovanoj deci

decembar 19, 2015

Lice i naličje darovitosti
Darovitost je, kao što sama reč kaže dar, dar od Boga. Za nekog ko ima talenat u našem narodu se kaže „ima žicu“, ima ono „nešto“. Dobro, mora on i da se potrudi, da vežba malo tu svoju sposobnost, ali drugi mogu da se trude koliko god hoće, ali ako nemaju „žicu“ , ne vredi im ništa.
Da je neko dete talentovano primetimo kada se svojim postignućem izdvaja u odnosu na decu istog uzrasta. Nekada je dete toliko malo da je odnos njegovog uzrasta i vremena koje bi prosečnom čoveku bilo potrebno da vežbom nauči ono što dete sada zna u velikoj disproporciji. Tada ostanemo fascinirani. Dete od dve godine računa napamet, dete od pet godina crta kao da je na akademiji, pa Mocart je svoje prve kompozicije napisao kada je imao svega pet godina. Ali, dobro, on je bio genije. Ima i sada dece koje možemo nazvati genijima, međutim, većina talentovane dece nisu genijalci, jednostavno imaju talenat, mogu nešto lakše, brže i bolje od drugih.
majka-i-dete-1397336507-32928
Neke posebne sklonosti se ispolje tek kada dete pođe u školu. Jedna vrsta darovitosti odražava se kroz povećanu sposobnost za školsko postignuće. Takvo dete brzo uči, lako pamti, ima veliki broj informacija, ima dobru koncentraciju i slično. Nevolja je što su ova deca uglavnom svestrana. Sve im dobro ide.
Kako izabrati jednu oblast i posvetiti se njoj kada njega zanimaju i druge? Kako žrtvovati ostalo? Rešenje se često nađe u stavu da možda ipak nije potrebno izabrati jednu kojoj će se posvetiti , jer ono može sve da postigne, malo jedno, drugo, treće i nažalost na putu smo da uz dovoljno ambicioznog roditelja dobijemo jedno veoma pametno, svestrano, darovito i preopterećeno dete. Pri izboru srednje škole ili fakulteta ova deca takođe muče muku, treba napokon doneti neku trajnu odluku. A šta ako ta odluka ipak bude pogrešna? Šta ako bi u nečumu drugom bilo uspešnije?
Mnogo je lakše kada je dete talentovano u nekoj određenoj oblasti. Prema H.Gardner, postoji osam različitih vrsta nadarenosti ili osam vrsta ineligencije: verbalna, logičko-matematička, prostorna, muzička, telesno-kinestezička, interpersonalna, intrapersonalna i prirodnjačka. Kada je prepoznaju, roditelji i deca mogu da se posvete razvoju te vešine, a za ostale da odvoje onoliko vremena i sredstava koliko preostane. Posvećnost je naveći prijatelj razvoju sposobnosti koja je detetov talenat. Zvuči jednostavno, ali samo za one koji su inače disiplinovani i umeju da održe kontinuitet u svojim aktivnostima. Ako roditelj ili dete nemaju tu crtu, te dozvoljavaju sebi manje ili veće pauze , smatrajući da će to kasnije nadoknaditi ili da su dovoljno dobri, moćni, sposobni da za kratko vreme naprave veliki napredak, onda posvećenost i nije tako lak zadatak.
Za razliku od one dece koja imaju opštu sposobnost dobrog zaključivanja, uviđanja odnosa, brzog učenja i baratanja podacima, reprodukcije nečeg već postojećeg , talenat koji u sebi poseduje kreativnost daje mogućnost stvaranja nečeg novog.
Aktivnosti za kreativnu decu su, pored vežbanja sposobnosti kroz reprodukciju, usmerena na produkovanje nečeg novog. Reakcija odraslog na kreaciju deteta daje važnu poruku detetu, na osnovu koje ono pravi odnos prema svom delu, svojoj sposobnosti i sebi. Dete se ogleda u reakcijama odraslih, a njegovo delo , pa i ono samo dobija određen kvalitet, određenu vrednost. Pozitivnom reakcijom utičemo i na detetovo samopozdanje. Samopouzdano dete ne samo da može slobodno uživati u obavljanju aktivnosti za koju je nadareno, već i bolje podnosi izloženost sebe i svog rada pogledima drugih, bolje podnosi kritiku i eventualni neuspeh. Ravnodušnost roditelja je neprijatelj u razvoju detetovih sposobnosti. Nakon nekog vremena roditelji se naviknu na to da dete lepo crta, peva ili pravi kreacije koje nadmašuju prosečne sposobnosti njegovog uzrasta i jednostavno prestanu da reaguju.
Greške u odnosu prema talentovanoj deci
Najčešća greška u odnosu prema detetu koje je darovito potiče od pogrešne pretpostavke da dete, pošto može nešto više od druge dece, pa i od odraslih, gubi one obične, detinje osobine. Od njih se očekuje da sve razumeju, da im ne treba posebno objašnjavati ili ponavljati, jer su dovoljno pametna da shvate iz prve. Ako to ne učine, onda mora da su bezobrazna i nevaspitana, na njih se treba naljutiti i kazniti ih. Takvo mišljenje je pogrešno. Iako su po nečemu napredna i posebna, darovita deca su i dalje deca, odnosno nezrela, a njihovi roditelji i vaspitači su i dalje jedini zreli, odrasli u tom odnosu, te se tako i treba postaviti. Takođe je često pogrešno shvatanje da svako darovito date ima nadprosečnu inteligenciju. Iz ovakvog stava gaji se i pogrešna praksa da se samo dobri đaci uzimaju u obzir kada su u pitanju vannastavne aktivnosti i takmičenja.
Dobra praksa daje šansu svakom talentovanom detetu da koristi i razvija svoju sposobnost, bez ikakvih dodatnih uslova. Sa druge strane, odgovornost deteta je da tu šansu iskoristi.
Kako možemo da pomognemo darovitom detetu?
Darovitost ume da izvoji dete iz prirodnog vršnjačkog okruženja i učini težim njegovo druženje sa vršnjacima. Kada je darovito dete povučeno i stidljivo i samo doprinosi tome. Potrebno je podržati ga i pomoći da se uklopi u vršnjačku grupu. Bez obzira da li su u pitanju druga deca, koja primećuju da je ono po nečemu drugačuje od njih, ili se dete samo izdvaja, odrasli mogu uticati na uspostavljanje kvalitetne komunikacije i prihvatanja. Da bi se to dogodilo, darovito dete bi trebalo da razvije toleranciju na različitost, na svoja ograničenja u toj komunikaciji i ograničenja drugih. Potrebno je da razvije empatiju , fleksibilnost i veštine koje zovemo socijalna inteligencija.
Pomozimo mu da donose odluku. Kada mu sve „ide od ruke“ u riziku je da se nađe pred više različitih, a podjednako privlačnih alternatva. Odluka postaje teška, jer ako izabere samo jednu oblast i posveti se njoj, onda ima osećaj da gubi ostale, a to ne želi. Tako se razvija površnost, bavi se svim sadržajima koji ga zanimaju, ali po malo. Moguć ishod je da dete ima nadprosečnu inteligenciju, ali na kraju školovanja se ni po čemu posebno ne izdvaja od druge dece. Nije se odlučilo za jednu aktivnost kojoj će se posvetiti i razvijati je dalje. Roditelji i nastavnici u tim situacijama takođe ne znaju da li treba forsirati dete, ograničavati, odlučiti umesto njega ili pustiti da vreme reši sve. Vremenom može doći do posebne zainteresovanosti za određenu oblast, ali u tom stanju svestranosti dete dugo može da „luta“ i propusti prilike da zaista ostvari napredak u skladu sa svojim potencijalom.
Uloga roditelja je da ohrabri, podrži, osnaži dete da istraje, da „istrpi“ neprijatnost koju mu donosi rad i trud. Darovita deca su lišena dragocenog procesa kroz koji prolaze druga deca. U tom procesu ona prolaze kroz niz neuspelih pokušaja da bi dobili rezultat koji je zadovoljavajući, možda čak i nije ništa naročito, ali „može da prođe“. Neuspeli pokušaju i sopstvena ograničenja frustriraju decu , koja u tim prilikama razvijaju sposobnost da istrpe takvu vrstu frustracije. Darovita deca nemaju dovoljno prilike da razviju ovu sposobnost, zbog čega se dešava da kasnije, kada je oslanjanje na talenat sve manji, a potreba za trudom sve veća, ne mogu da istrpe neophodnu neprijatnost i odustaju.
Darovitoj deci je takođe potreban autoritet i postojanje granica koje postavljaju odrasli. Ona će pokušavati s’ vremena na vreme, da pređu te granice, koje ih, kao i svu decu, frustriraju . Sa druge strane, daju im sigurnost. Zato je potrebno podsetiti ih da one postoje.
Razvoj talenta često ide ispred emocionalnog razvoja. Da bi se trud isplato, neophodno je da pomognemo detetu u razvoju emocionalnih sposobnosti. Dete bi trebalo da prepozna svoje emocije i emocije drugih, uspostavi kontrolu nad njima i ispoljavaja ih na zreo način.
B3FB0K Three young children playing outdoors smiling
Strah od (ne) uspeha
Strah od neuspeha i strah od uspeha neretko idu ruku pod ruku. Kada posmatramo sa strane, pitamo se zašto bi se neko trudio, ulagao svakodnevne napore i istovremeno plašio uspeha? Zašto bi se ista osoba koja se plaši neuspeha, plašila i uspeha? Svi imamo, a deca pogotovo, fantazije u kojima razrađujemo šta bi bilo kad bi bilo. Sadržaj tih fantazija može, ali ne mora, biti zasnovan na realnosti. Na taj način se pripremamo za događaje koji bi mogli da uslede, koji su izvesni. Neka dečija nezrela shvatanja mogu stvoriti sliku uspeha koja ne odgovara u potpunosti onome što bi se zaista dogodilo. Tako, deca koja ne vole promene, mogu imati odbojnost prema uspehu, zamišljajući šta sve može da se promeni ako se to zaista dogodi. Deca koja ne vole da budu u centru pažnje smatraju da će nakon postizanja određenog uspeha sve oči biti uperene u njih, da će svi čekati grešku u njihovom radu i slično. Jedan deo takve slike jeste zasnovan na istini. Da, zaista će veći broj ljudi obraćati pažnju na njega, zaista će se više angažovati oko njega i ono će imati obavezu da se ponaša odgovorno, ispuni očekivanja. Ali jedan deo čini iracinalna ideja da će svi u svakom trenutku pratiti njegov rad, svakoj njegovoj grešci pridavati veliki značaj, da će jedna greška značiti da je sve propalo. Jednom rečju, mora biti savršen. Veliki uspeh bi za neku decu bio i veliki pritisak. Roditelji bi trebalo da objektivno sagledaju i procene da li je dete emocionalno zrelo za sve što se događa, uzimajući u obzir uloženi napor, odricanje, konkurenciju, fizičko zdravlje deteta, uzrast, mogućnost neuspeha i mogućnost uspeha. Takođe, veliku ulogu u toj proceni imaju stručnjaci koji „vode“ dete (nastavnik, trener), tako da bi roditelji trebalo da traže njihovu procenu i poslušaju njihovo mišljenje.
Tumačenje sveta
Da bi darovita deca mogla da „plivaju“ u svetu koji ih okružuje, potrebno je da se upoznaju sa postojanjem važećih pravila funkcionisanja u tom svetu, životnih pravila. Oni koji pokušavaju da im se suprotstave u tome su veoma uporni i tvrdoglavi. Talentovana deca izrastaju u talentovane odrasle, zrele ljude, koji smatraju da biti autentičan znači imati i autentična, samo svoja životna pravila. Međutim, nije tako. Što pre prihvate da su pravila po kojima funkcioniše ljudski rod, priroda, svet u kome žive, zajednička svim ljudima, to će biti zadovoljniji u svom životu i radu.
Sudbina talenta
Svedoci smo da mnogi ljudi žive od svog talenta. Kako profesionalizovanje talenta može uticati na njegov razvoj ? Ako osoba ima samopozdanje, spremna je da se posveti, poseduje takmičarski duh, dobro podnosi konkurenciju i kritiku, pretvaranje talenta u profesiju može biti uspešno. U suprotniom, ovakav izbor profesije može biti poguban i za talenati i za samu osobu, koja je želela, očekivala bolje, lakše, više. Najčešće se bira profesija koja se jednim delom oslanja na talenat, što je takođe dobro, jer u tom slučaju iz tog dela dobijamo najviše „pogonskog goriva“ potrebnog za rad. Neki to zovu strast, neki ljubav prema profesiji, u svakom slučaju doprinosi pozitivnom odnosu prema poslu i ličnom zadovoljstvu.
Ne tako sjajna sudbina talenta jeste da se zapostavi. Jednostavno znamo da je tu, da ga imamo, ali ga ne koristimo. Ne ulazimo u aktivnosti koje imaju bilo kakve veze sa njim, ne biramo profesiju imajući u vidu da ga posedujemo. Dešava se, takođe, i da se u jednom delu života čovek posveti svom talentu, a kasnije odustane od njega. Razlozi za odustajanje su uglavnom sledeći: nema očekivanih ili dovoljno brzih rezultata, nerealna procena same sposobnosti, lenjost, zainteresovanost za nešto drugo –drugi talenat i upadljiv nedostatak neke od emocionalnih sposobnosti.
Talenat uvek može da nastavi svoj život kroz hobi, što uopšte nije njegova loša „sudbina“. Zahvaljujući njemu u odraslom dobu čovek može svoje slobodno vreme da provede u aktivnosti koja ga ispunjava , puni „ pozitivnom energijom“ , opušta , zabavlja, daje mogućnost za druženje sa drugima koji imaju isto interesovanje, dok kasnije služi kao aktivnost za zbližavanje i provođenje kvalitetnog vremena sa decom i unucima.
Nisu samo umetnici i sportisti bili talentovana deca.
Najlakše nam je prepoznati talenat kada se radi o umetnosti ili vrhunskom sportu. Slušajući izjave ovih ljudi možemo da čujemo kako su se u svojim karijerama samo jednim delom oslanjali na talenat, a da je za uspeh bio potreban rad, rad i samo rad. Mnogi ističu ljubav kao neophodni faktor da bi neko živeo od svog talenta. Ali, talenta ima i među programerima, dizajnerima, arhitektama, kuvarima… samo nisu toliko izloženi javnosti, a primetimo ih tek kada nam pred nekim njihovim delom „zastane dah“.
Autor: Marijana Vilimonović

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama