И шта кажеш, поново отворила боловање?! Ма, ‘ајде, молим те, само је она мајка!

18 новембра, 2022

Равнотежа – сви су нон стоп причали о равнотежи. На тој чудесној ваги Маја је увек била она што губи. Како да те не сажваће кривица кад си мама која ради?

Foto: Canva

– И шта кажеш, поново отворила боловање?! Ма, ‘ајде, молим те, само је она мајка! Као да ми никад нисмо чувале децу!

– Јесте! И само се жале тамо на Инстаграму и Фејсбуку како су несхваћене! Гризе их савест! Молим те!

О колегиници која је „поново отворила боловање“ брујао је цео сектор у фирми. Мушкарци су се мало држали по страни са коментарима, тек би се понегде чуло: „ко бре још запошљава младе жене, увек им нешто фали!“. Жене, с друге стране, нису штеделе своје речи.

Старије колегинице су се са надменом носталгијом присећале своје младости и првих мајчинских година, млађе, неудате су фрктале што опет морају „да потегну више“ и раде „туђе пројекте“. Све у свему, никоме није било јасно зашто се Маја из Људских ресурса уопште вратила на посао, кад „није способна да састави две недеље без боловања“.

Разумевање у колективу – нећеш то доживети

Упала уха, седам инјекција, мировање, утопљавање, капи, рецепти – Маји се вртело у глави док је возила кроз град. На задњем седишту, ушкушкан и исцрпљен од плакања спавао је Јован. Саобраћај је био густ, хаотичан, дан магловит и „шућмураст“, па је Маји успело да се на тренутак чак и насмеје сама са собом – исто као у мојој глави!

Знала је – по погледима из канцеларије – да вероватно још није изашла из зграде кад су почели да је оговарају. Разумевање у колективу, нећеш то овде доживети, рекла јој је једна старија колегиница кад је почела да ради, а она то тада није разумела. Сад јој је било и више него јасно.

Само, оговарање колега је била последња ствар коју је додала на тас неке чудесне животне ваге, која никако да се доведе у равнотежу.

Равнотежа – је л’ то постоји?

Равнотежа – сви су нон стоп причали о равнотежи. Ради посао који волиш или једноставно ради посао да зарадиш и прехраниш породицу и будеш онаква мама каква желиш да будеш. Али шта желиш? Да су Јован и Јелена насмејани и здрави, да Јелена заврши домаћи на време, а Јован не плаче кад га оставља у вртићу. Да је ручак увек топао, укусан, да изађу сви породично у парк или да оду у биоскоп. Да су опеглани, чисти, уредни и да знају да је „мама ту“.

Само – мама није ту.

Јер мама мора да се припреми и „буде професионална“ у послу, да не изневери – децу, мужа, шефа, колектив! А где су родитељи?

– Мајо, нисте били скоро десет дана код нас, што не доведеш децу да их видимо, мало? Стари смо… Треба нам, знаш, тата је видео на телевизији, неки гел за проширене вене, то мора да је добро чим се рекламира на ТВ-у. Да скокнеш до апотеке? Хм, треба и рецепте да проверимо, не знам да ли је докторка уписала тамо. Кад ћете да дођете?

Неравнотежа = кривица

Ауто стоји на црвеном, дете спава позади, мисли надолазе у таласима. Можда није требало синоћ да читам ону књигу, боље да сам спремила ручак за два дана. Ал’ ко је знао да ће се Јован разболети? Оставила сам Миљани на послу допола завршен извештај, можда бих могла да то урадим од куће кад Јован спава и завршим домаћи са Јеленом. Марко ће касно доћи с посла уморан, не могу да га оптеретим да спрема вечеру.

– Јој, мамини лекови! – затрубило је у глави у исто време кад је ауто иза затрубио да крене.

Било је зелено на семафору.

Јурећи баланс који препоручују психолози (а који очигледно постижу само неке надљудске маме) Маја је дошла до невидљивог зида. Прошла је на зелено и наставила да вози, све време са осећајем да не зна куда то заправо иде. Возила је, наравно, истом трасом, на путу од Дома здравља до куће, али све је око ње одједном било искривљено, наопако постављено.

– Да ли се и друге маме овако неостварено осећају? Није ли то погрешно? На послу се једем као млад месец, јер знам да нисам довољно са децом. А онда, код куће, уместо да стварно ту БУДЕМ, бринем о извештајима, незавршеним или још горе – незапочетим пројектима.

Са горким осећајем се сетила последње расправе са супругом.

– Само кукаш, Мајо. Ниси једина у тој фирми, не зависи све од тебе. Као што ниси једина у овој кући, није све само на теби. И ја сам ту. Хајде да идемо овог викенда на село, као што се договарамо већ месецима. Немој да ми кажеш како мораш да радиш прековремено, само ти доносиш посао кући!

– Ал’ само ја узимам боловање због деце! Само ја радим од куће кад су болесни. И тад се и даље очекује да све урадим савршено!

– Ко очекује? Стани на лопту мало, удахни дубоко. Не видиш јасно ствари.

– Удахни ти, знаш!

На село нису отишли. Иако је недељама „уздисала“ како би јој слободан викенд добро дошао. Знала је да звучи горко, баш онако како није желела – ни да звучи, ни да се осећа, али због тог осећаја кривице да нигде није довољно добра било јој је све теже да нешто заиста промени.

Организација је пола посла

Ко није искусио ОВАЈ осећај кривице може мирна срца да изговори те магичне речи „организација је пола посла“. Као да Маја није умела да се организује. Није проблем никад био у организацији већ у продуктивности и у кочницама које су биле на сваком кораку. Можеш да имаш идеалан план, ако себи наметнеш обавезу да све обавиш савршено – у старту си осуђен на пропаст.

Кривица иде у пакету са кајањем и кажњавањем – не можеш да идеш на викенд одмор да уживаш са мужем кад си ове недеље у свему заказала. Не можеш да се пожалиш другарици да те преплављују наизменично таласи стида и беса, јер „немаш право тако да се осећаш“, треба само „да се добро организујеш“.

Црвено светло.

– Да ли претерујем? – питала се. – Шта ја то желим?

Да сам мама. Срећна и задовољна жена. Да су деца здрава и насмејана. Да се стомак не завеже у чвор кад остављам Јована у вртићу кад идем на посао. Потребне су ми јасне границе и да знам зашто радим све што радим.

– Мама, ја хоћу да сам код тебе. Нећу у вртић.

– Знаш шта? И ја хоћу да сам код тебе, али морамо да радимо. Мама воли свој посао, као што ти волиш своје другове.

Можда је Марко у праву.

Прво, удахни дубоко.

Друго, опрости себи.

Треће, откриј које су то вредности за које се бориш.

Бори се само за њих. Не против себе.

Удахни још једном.

Зелено светло.

Ауторка: Србијанка Станковић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


3 коментара на "И шта кажеш, поново отворила боловање?! Ма, ‘ајде, молим те, само је она мајка!

  1. Sonja каже:

    Većina žena koje su majke su b.dale.
    Ne volim ih kao koleginice.
    Moja koleginica, uzela 3 nedelje zbog boginja koje je dete dobilo a onda je sretnem u Tržnom centru sa tim detetom kako se šeta i sva bitna pita šta ima na poslu. Čim je čula da nećemo raditi 2 dana za praznike, produžila bolovanje. Životinja lenja. Tekst je lažan.

    1. Nevena каже:

      Sram te bilo. Ja se ziva pojedem kad mi je dete bolesno jer nemam kome da je ostavim, moram biti sa njom, a na poslu dozivljavam stalne kritike sto sam svako malo na bolovanju. Druga stvar uz dete uvek se i ja razbolim, pa kad ono ozdravi aja jos uvek vucem kasalj kijavicu i temp i dodjem na posao onda kritika sto dolazis i siris zarazu. Ne valja nista, kritikovati druge je postala profesija ljudi. Tekst je fikcija, ali da ima istine. Najvise kritika za zenu je od zena. To sto si tvoju koleginicu videla u tc nije ok, prvo dete je bolesno, zarazno i ne bi trebalo da bude u tc vec izolovano kuci. Drugo svaka firma moze da zatrazi proveru da li je potrebno da zaposleni bude na bolovanju. Pa vi prijavite, ja nemam problem jer cim je detetu bolje, nema temp 24h ona u vrtic ja na posao, nema veze sto i dalje imamo simptome.

      1. Sonja каже:

        Kultura Vam je loša da bi se Vi trebali sramiti a ne ja jer mi se obraćate sa ti umesto na Vi jer nismo projateljice niti poznanice. To što ste Vi poštujete pravila to je za pohvalu, osvrnite se malo oko sebe i videćete i druge primere slične koje sam ja navela i gore. Ili ste se pronašli u mojim rečima?!
        Svako dobro Vašoj porodici i Vama.

Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама