– Kako bi interpretirao pročitani stih?
– Nikako.
– Šta je alegorija, objasni nam.
– Ne znam.
– Znaš li išta o bilo čemu?
– Nikad nisam razumeo poeziju, ne znam ništa, nemojte da me pitate, pustite me.
Otprilike ovako tekao je razgovor između mog učenika i mene pre nekoliko dana.
U trenu bila sam ljuta, kako on to odgovara na moja pitanja, ja sam profesor i autoritet, red je da se nešto kaže. I taman da izustim kritiku, zapalim barut još više, pogledala sam u oči svog učenika, pažljivo, bez reči, i videla – nesigurnost i strah. Videla sam nešto lepo, ljudsko, napad jer je možda tako naučio da se brani, ne znam.
Na tren prestala sam da govorim sa svima i nekoliko minuta razgovarala sam samo s njim o tome kako poezija, istina, nije za svakog, ali kako može da bude lekovita, jer je u njoj život sav.
Pred mojim očima počeo je da se topi njegov bunt, u pogledu se osetila mekoća, gledao je blago i nekoliko puta dobronamerno klimnuo glavom.
Vratila sam se odeljenju, bili su mirni i slušali razgovor, a onda smo se vratili i pesmi.
Moj učenik do kraja časa – možda prvi put dosad – bio je pažljiv i čitao je stihove u sebi.
Autor: Biljana Kovačević, profesor srpskog jezika i književnosti