„Долазим данас кући са посла и на улазу у зграду затичем натпис: „Драге комшије, данас сам изгубила 500 динара. Ако их неко нађе, молим да их донесе у стан 21б. Ана“Узимам новчаник, вадим 500 динара и идем према стану 21б. Звоним, звоним… Отвара ми старица збуњено гледајући у мене.“Госпођо Ана, нашла сам паре које сте изгубили. Биле су испред улаза,“ кажем смирено.Старица ме грли, прича како их је сигурно испустила док је тражила кључеве. Ишла је јутрос по хлеб, а остало јој је само тих 500 динара до пензије. Само сам је загрлила, окренула се и уморно отишла до стана.Било ми је мало лакше. Учинила сам једну добру ствар данас.“
„Радим у кафићу брзе хране у којем продајемо и кафу. Јутрос један мушкарац плаћа кафу на благајни, ја немам да му вратим ситан новац. „Наплати ми две кафе, па следећи ко дође по кафу, дајте му гратис.“Ја тако урадим и кажем следећој муштерији како је добио гратис кафу. Та жена се осмехује и плаћа кафу, каже: „Ево, за следећу особу која дође по кафу“. И тако пет пута заредом! Нигде нисам видела толико искрених осмеха као данас. А повод је био један човек са добром намером!“
„Кренула сам кући са посла. На излазу из зграде увидим да напољу киша пада као из кабла. Стојим неодлучно на улазу јер немам кишобран. Долази колегиница са којом ретко комуницирам. Махом ради у другој смени и не знамо се баш најбоље. Види моју муку и пружа ми свој кишобран: „Узми мој кишобран. Врати кад стигнеш. По мене ће вечерас доћи син са колима…“Узимам и захваљујем јој се.. Има на свету добрих људи…“
„У продавници ми прилази једна девојчица која ме замоли: „Узми ме за руку“. Има око три године. Узимам је за руку мислећи да се изгубила. Сагнем је да је питам како да јој помогнем, а она ме загрли. „Хтела сам само да се насмејеш“, каже весело.Смејем се и пуштам је.. Отрчала је даље да шири радост…“
Ако сваки дан учинимо само једно, мало, добро дело, улепшаћемо своју душу, а свет ћемо учинити пријатнијим и светлијим.
Преузето од Snežana Oluški Vlačić