Имати дете? Лудост, буразеру, лудост!

 
Не, драги моји пријатељи без деце, не знате ви како је то имати дете.
Јесте, читали сте можда о свему томе, гледали филмове, посматрали друге људе, али просто је и једноставно. Не знате. И нема ту љутње. И нећете ни знати, док се на тај корак, тј. ако се на тај корак не одлучите.
dete
Да кренем од старта? Да ли сам трудна или нисам трудна? Да ли ми је мука од превише јела, или сам закевила? Да ли да купим тест да проверим? Или да вадим крв? Или да видим колико ми касни?
Трудна сам. Јупи! И шта сад? Да ли да радим или да не радим? Како од мучнине да се браним? Хоће ли ми се још нешто десити? Може ли ми се још нешто десити? Зашто сам толико гладна? Да ли да једем за двоје? Или троје? Или четворо? Да ли да терам мужа да ми купује помфрит? Да ли смем да једем толико помфрита?
Како рећи свима око нас? Када рећи свима око нас? А шта ако се нешто искомпликује? Ког лекара да изаберем? На које све прегледе да идем? Да ли ће све проћи у реду? А шта ако не продје у реду?
Шта да радим ако се разболим? Шта да радим ако се изнервирам? Утиче ли то на бебу? Осети ли она то? Како се беба развија? Да ли се правилно развија? А шта ако се роди и несто јој фали? Нпр. коса? Аха… то је нормално… а нормално је и да има косу. Човече, колико информација. А још ни до петог месеца трудноће нисмо стигли.
Да ли да идемо на 3д, 4д? Види ли се ту нешто? Је ли бата или сека? Јао, које име да јој/му дамо? Када ћу се породити? Где ћу се породити? Ко ће ме породити? Како ћу се породити? Шта ако нешто крене наопако? Па породјај потраје једно триста година? Јесам ли јака? Јесам ли луда? Опет ми се једе помфрит.
И онда се породиш. И шта сад? Бебу, смотуљак мали, ставе у твоје руке. И сналази се. Сам. Хоме алоне. Како се стављају пелене? Шта иде прво? Како да бебу мажем? Како да је купам? Чиме? Да ли добро једе? Да ли лепо спава? Да ли дише? Па је л’ дише? Побогу да ли дише? Дише, ух, сад ми је лакше?
А како да је храним? Чиме да је храним? Колико је довољно? Да ли је довољно? Да ли да сиса? Да ли добро сиса? Толико је питања… Богу хвала на Хало беби. Имам кога да смарам.
И онда беба почне да расте. Да ли лепо расте? Како напредује? Колико има? Месеци, килограма? Када да уводим храну? Како да уводим храну? Шта прво? Кромпир? Шаргарепу? Шта после? Кад месо? Кад карфиол? Побогу, како се прави карфиол? Никада га нисам правила.
Једе ли? Да ли је укусно? Пробај ти мужу. Фуј је кажес, е па шта да се ради… Нема соли за бебу. Ни шећера. Да ли тако треба?
Да ли било шта од свега што радимо тако треба? Или грешимо, баш грешимо. А милион и седамсто хиљада питања има само до првог родјендана. Где је друга година? Пета? Петнаеста?
Хоћу ли иста знати када постанем мајка тинејџера? Па када мој јунак додје кући, залупи врата своје собе и одврне музику до даске?!
Вероватно нећу. Али немојте ми се смејати, драги моји пријатељи без деце. Јер нећете знати ни ви, када вас све ово снадје. А и ако мислите да знате, увек ћете стрепети и питати се радите ли све како треба? И зашто ваше дете не седи, а комшијино већ лети, или зашто сте добили четворку из физике, а клиња је баш све знао, и толико је вежбао. Мора да га наставник не воли, мајку му драгу. Хихихи, е баш тако. И бићете поносни, уморни, срећни, забринути, вољени, љути, уплашени, усхићени, најпаметнији и најглупљи. И ако вас неко пита како се осећате, реците му лудо, буразеру, лудо. Јер је родитељство баш то. Лудост, буразеру, лудост.
Извор: mojpedijatar.co.rs