Inkluzija?! Gde se to uči?

april 22, 2019

Najnovija naučna istraživanja pokazuju da je period pre polaska u školu presudan za buduća postignuća deteta. Zato je važno da sva deca budu uključena u kvalitetne vaspitno-obrazovne programe koji moraju biti inkluzivni jer garantuju individualni pristup svakom detetu. Ali gde oni koji se bave predškolskim vaspitanjem i obrazovanjem stiču znanja o inkluziji, pokušali smo da saznamo u jednoj od najvećih predškolskih ustanova u Srbiji.

Nažalost, u Srbiji samo 50% dece pohađa neki od programa predškolskih ustanova u uzrastu od tri do pet i po godina, odnosno do polaska u obavezni pripremni predškolski program, dok je taj procenat u razvijenim zemljama Evropske unije znatno veći, čak 87%, sa tendencijom da do 2020. poraste na 90%, odnosno 100%.


Prema podacima iz poslednjeg velikog istraživanja „MIKCS 5″ Republičkog zavoda za statistiku i UNICEF-a iz 2014. g., procenat dece opšte populacije koja su pre polaska u obavezni pripremni predškolski program bila uključena u predškolsko vaspitanje i obrazovanje porastao je sa 44% na 50%. Međutim, to je rezultat povećanja upisa dece sa najvišim a ne najnižim socioekonomskim statusom. A upravo deci koja ne idu u vrtić ovaj vid obrazovanja je i najpotrebniji. To su najčešće deca sa teškoćama u razvoju i invaliditetom, deca iz porodica pogođenih siromaštvom, deca iz romskih zajednica ili ruralnih područja.

Prema Zakonu o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja iz 2009, sva deca imaju pravo na obrazovanje u redovnim obrazovnim institucijama, uključujući i tako važno obrazovanje u ranom detinjstvu, u periodu od tri do pet i po godina, za koje su naučnici utvrdili da ima presudan uticaj na buduća obrazovna i životna postignuća deteta. Međutim, za ovaj uzrast nije obavezno uključivanje u rad predškolske ustanove. Zato je važno širenje svesti o značaju podsticanja ranog razvoja u okviru redovnih obrazovnih institucija i inkluzivnog obrazovanja od najranijeg uzrasta.

Psiholog Milena Jerotijević iz „Mreže podrške inkluzivnom obrazovanju” kaže da je jedino inkluzivno obrazovanje kvalitetno obrazovanje za svu decu, zato što se njime svako dete uključuje u obrazovni proces bez obzira na manje ili veće uočljive razlike i zato što se pristup kompetentno prilagođava individualnim razlikama.

„Deca najbolje uče u prirodnom vršnjačkom okruženju. To je dokazano i to se zna. Sva deca mogu da uče i imaju pravo da uče a obrazovne ustanove treba da se prilagode individualnim potrebama deteta. To znači da je dobar vaspitač onaj vaspitač koji zna da radi sa svom decom, a ne samo sa jednom grupom dece a sa drugom ne” ‒ kaže Milena Jerotijević za Portal RTS-a.

Kvalitet rada vaspitača u predškolskim ustanovama podržava stručni tim koji najčešće čine psiholog, pedagog i logoped, kao i defektolozi drugih profila. Ova vrsta stručnjaka na osnovnim i master studijama nije imala posebnu edukaciju o inkluzivnom obrazovanju, ali, kako kaže Bojana Sinđelić Lazić, logoped iz PU „Dr Sima Milošević”, član stručnog tima ‒ „znanja stečena tokom studija u različitim oblastima rada sa decom sa smetnjama u razvoju bila su od velike koristi u sprovođenju inkluzivne prakse u predškolskoj ustanovi i u onome što danas nazivamo inkluzivnim obrazovanjem”.

Jedan od važnih segmenata rada predškolske ustanove je da za zaposlene organizuje kontinuiranu edukaciju o inkluzivnom obrazovanju i vaspitanju.
„Edukacije se realizuju na različite načine ‒ kroz seminare koji se organizuju u ustanovi, aktive kojima se jačaju kompetencije vaspitača iz oblasti inkluzivnog obrazovanja, kroz primere dobre prakse. U okviru radionica i kroz praktične primere edukovani smo o mogućim načinima uključivanja dece sa smetnjama u razvoju i invaliditetom, individualizaciji vaspitno-obrazovnog rada, načinima uključivanja roditelja u vaspitno-obrazovni rad, izrade pedagoškog profila deteta, kao i individualizovanog plana rada za dete sa teškoćama u razvoju. Saradnja s porodicom deteta sa teškoćama u razvoju i invaliditetom jedna je od bitnih tema kojima smo se bavili u okviru seminara, jer roditelj kao partner u vaspitno-obrazovnom radu jeste jedan od važnih činilaca za kvalitetno sprovođenje inkluzivnog obrazovanja”, kaže Bojana Sinđelić Lazić.

Nema pravila ko i kako uočava odstupanja od očekivanog razvoja deteta. To mogu biti vaspitači koji skreću pažnju stručnoj službi i roditeljima, ili su to roditelji koji upućuju vaspitače u specifičnosti razvoja svog deteta. U svakom slučaju, tada se u vrtićima formira inkluzivni tim (čine ga vaspitač, roditelj, stručni saradnik i defektolog), te se zajednički pravi individualni obrazovno-vaspitni plan. Samo sistem predškolskog obrazovanja može pružiti ovakav vid dodatne podrške i to je jedan od razloga zbog kojih je važno da sva deca budu obuhvaćena predškolskim obrazovanjem u ranom detinjstvu.

„Osnovna ideja uključenosti dece sa smetnjama u razvoju i invaliditetom u redovne grupe jeste socijalizacija i razvijanje socijalnih veština kod samog deteta, ali i kod druge dece (pomoć, empatija, altruizam, komunikacijske kompetencije, planiranje, prihvatanje različitosti). Tokom celokupnog boravka deteta u vrtiću prati se njegovo funkcionisanje, kao i njegove jake strane i snage, i na bazi toga osmišljava podrška za njega, pri čemu je svako dete priča za sebe i svakom detetu je potreban drugačiji vid podrške. Odabrani vid podrške integriše se u aktivnosti koje se dešavaju u grupi. To znači da je uključivanje deteta u vršnjački kolektiv na bazi onoga što dete interesuje i što dete može. Na primer, ako grupa dece u vrtiću gradi kulu, dete sa smetnjama se može uključiti tako što će bojiti njene zidove, prenositi materijal, opipavati teksture, prepoznavati boje i dr. Druga deca i vaspitači mogu pomagati detetu u obavljanju ovih radnji, imenovanju, manipulisanju, kao i uključivanju u dnevne rutine i dr.” ‒ kaže Jelena Krsmanović, pedagog PU „Sr Sima Milošević” iz Zemuna.

Inkluzija znači uključivanje u redovan sistem obrazovanja jer „samo redovno obrazovanje znači i socijalnu uključenost ne samo dece nego i njihovih porodica”, objašnjava Milena Jerotijević iz „Mreže podrške inkluzivnom obrazovanju”. Ona dodaje da su kompetencije za inkluzivno obrazovanje profesionalne kompetencije koje se ne stiču na neki „specijalan” način, već se osvajaju kroz obrazovanje na visokoškolskim institucijama i svakodnevnim radom sa decom u vrtiću ili školi. I upravo to potvrđuje primer jedne od najvećih predškolskih ustanova u Srbiji, PU „Dr Sima Milošević” iz Zemuna, u koju je trenutno upisano 4.861 dete ‒ od toga oko osamdesetoro dece kojoj je potrebno pružiti neki vid dodatne podrške.

„Nije lako, ali je upravo podsticaj ranog razvoja svakog deteta u redovnoj vršnjačkoj grupi ono što naš posao čini tako izazovnim i važnim, a ulogu predškolske ustanove tako značajnom za buduće funkcionisanje svakog deteta u različitim područjima, u školi i društvu” ‒ zaključuje Jelena Krsmanović.

Tekst je nastao u okviru projekta „Zajedno za decu” koji sprovodi CIP – Centar za interaktivnu pedagogiju (CIP Centar) u saradnji sa Fondacijom za otvoreno društvo, Srbija.
Stavovi i mišljenja izneti u ovom tekstu ne odražavaju nužno stavove CIP-a i donatora.

Jelena Krsmanović i Bojana Sinđelić Lazić

Izvor: rts.rs

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama