Један одговор, ужасно иритантан и често доказ мањка интелигенције, појављује се увек када покушам да отворим разговор о опскурном ТВ програму у Србији. Тај одговор је толико самозадовољан, толико интелектуално лењ, да би заслужио посебно место у музеју лоших аргумената: имаш даљински, не мораш да гледаш.
– Ко неће да гледа ријалити, не мора, нека пребаци!
– Коме сметају полуголе певачице и водитељке које у Јутарњем програму промовишу некултуру, има даљински.
Тачно. Имам даљински. Али аргумент који почиње и завршава се на томе показује да саговорник није разумео — или не жели да разуме — о чему заправо говорим.
Ја то не гледам. Моје дете то не гледа. У мојој кући постоје правила, разговор, одлука да такве ствари нису део нашег света. Али моје дете сутра ујутру излази из те куће и седа у клупу поред детета које је, рецимо, цело вече провело упијајући вредности које му је телевизија сервирана на длану: да је насиље забавно, да је криминалац херој, да је жена пре свега тело које треба изложити, да је дрскост врлина, а образовање непотребна компликација.
И та разлика у томе шта наша двоје деце сматрају нормалним — она није апстрактна ни академска. Она је сасвим конкретна, свакодневна и мене се непосредно тиче, без обзира на то где је мој даљински.
Када телевизија с националном фреквенцијом — дакле с јавним ресурсом који јој је држава дала на управљање — као водитеља или госта постави осуђеног криминалца, порука која се шаље није само онима који то гледају. Порука се шаље целом друштву о томе шта је прихватљиво, шта се награђује, какав човек заслужује простор и утицај. И та порука стиже до мене, до мог детета, до наше заједнице — без обзира на то што сам ја узела даљински и угасила ТВ.
Аргумент с даљинским почива на претпоставци да слобода избора појединца решава све проблеме колектива. Али онај ко је изговара заборавља да публика у великом броју случајева нема изграђене механизме критичке дистанце према ономе што гледа. Слобода избора претпоставља једнаке капацитете за избор, а ти капацитети се не рађају — они се граде. И управо их медији или граде или систематично урушавају.
Оно што се годинама дешава на српској телевизији није питање укуса и није ствар тога што ми смета на шта други троше слободно време. У питању је свесно и системско обликовање вредносног система целе једне популације кроз садржај који глорификује насиље, похлепу, тривијалност и неморал као облике животног успеха.
Када се то ради довољно дуго и довољно упорно, резултат није само лош телевизијски програм — резултат је друштво које је изгубило заједнички језик за разлику између доброг и лошег, које колективно не уме да се постиди, које награђује оно што би требало да кажњава. Ја живим у том друштву. Моје дете одраста у њему. И не могу да се заштитим од његових последица простим чином мењања канала.
Аргумент с даљинским је, у крајњој линији, позив на пасивност прерушен у толеранцију.
Каже ми: прилагоди се систему, не захтевај од система да се прилагоди теби.
Каже ми: твоја одговорност према заједници у којој живиш завршава се на прагу твоје собе.
Али ја не могу да живим само на прагу своје собе, и моје дете још мање може. Ми смо део заједнице која се мења, квари или поправља — и то се тиче сваког од нас, без изузетка и без уточишта у даљинском.
Цивилизована друштва су одавно схватила да постоје стандарди медијског простора који нису ствар индивидуалног укуса, него су ствар јавног интереса. Регулаторна тела која заиста регулишу, јавни сервис који заиста функционише као јавни, професионални и етички стандарди који нису само записани него се и примењују — све су то инструменти којима друштво брине о себи, о својој деци, о свом будућем капацитету да мисли и функционише.
Ја не тражим да неко уместо мене одлучује шта ћу гледати. Тражим систем који неће допустити да јавни простор буде колонизован садржајем који разара основе заједничког живота. Тражим да фреквенције не добијају они који од њих праве инструменте културолошког разарања. Тражим да моје дете одраста у друштву које зна шта цени и које има довољно поштовања према себи да то и покаже. Даљински је мој. Систем мора бити наш.