U gradovima, roditelji se bore da dete dobije individualni obrazovni plan (IOP) i ponekad prođu nedelje dok ne dobiju mišljenje interresorne komisije. U selu se, prema iskustvima roditelja, nastavnika i pisanju medija, dešava suprotno – deca bez stvarne potrebe se „guraju“ u IOP, jer svako dete koje uči po IOP2 planu u odeljenju formalno vredi kao dva, pa i tri učenika. To znači razliku između toga da li će se odeljenje uopšte formirati, i da li će nastavnik ostati bez posla.
Zašto je „jedno dete = dodatni učenik“ toliko važno
Ceo mehanizam počiva na jednostavnom administrativnom pravilu koje propisuje Ministarstvo prosvete u Stručnom uputstvu o formiranju odeljenja i grupa. Precizno rečeno: propisani broj učenika u odeljenju u kojem je i dete koje se obrazuje po IOP-u umanjuje se za dva po detetu na IOP1, odnosno za tri po detetu na IOP2.
Postoji i plafon: po pravilu, u jednom odeljenju mogu biti najviše dva učenika sa smetnjama u razvoju. To znači da odeljenje teorijski može da „dobije“ najviše četiri dodatna, fantomska učenika – ako su oba deteta na IOP2 – što eventualnu zloupotrebu čini značajnom, ali ne i neograničenom.
Ovo direktno utiče na to hoće li odeljenje ispuniti minimalan broj učenika potreban da opstane, a samim tim i da li će nastavnik za to odeljenje imati dovoljno časova da zadrži puno radno vreme. Postupak pritom pokreće škola: kada u toku upisa ili tokom školovanja proceni da je detetu potreban IOP, škola ga upućuje na Interresornu komisiju i sama se obraća nadležnoj školskoj upravi za saglasnost da joj se pri formiranju odeljenja prizna manji broj „pravih“ učenika od propisanog. Inicijativa je, drugim rečima, formalno u rukama škole i direktora, a ne nužno roditelja koji dolazi i traži podršku – što dodatno objašnjava zašto direktor ima i motiv i mehanizam da postupak sam pokrene.
Ovo nije marginalna pojava. Broj osnovaca u Srbiji je za nešto više od deset godina opao za oko 85.500 dece, a u poslednjih sedam godina zatvoreno je 191 osnovna škola. Deset odsto svih učenika osnovnih škola danas pohađa čak 60 odsto školskih objekata – što znači da ogroman broj malih, seoskih i izdvojenih odeljenja životari sa šačicom dece. U pojedinim selima u prvi razred upisuje se samo jedno dete.
Kada odeljenje padne ispod normativa, sledi spajanje odeljenja ili proglašenje nastavnika tehnološkim viškom. U Zlatiborskom okrugu je, na primer, primenom uputstava Ministarstva o racionalizaciji trebalo da se ukine oko trideset odeljenja, a bez posla da ostane oko četrdeset nastavnika. U Zaječarskom i Borskom okrugu čak 180 izdvojenih, uglavnom seoskih odeljenja ima manje od deset učenika. U jednoj školskoj upravi u Banatu zabeleženo je da je u pojedinim selima broj „dece obuhvaćene inkluzijom“ porastao baš u trenutku kad je broj stvarnih upisanih đaka opadao – jedno dete se, kako objašnjava načelnik lokalne školske uprave, računa kao dva učenika, „pa se onda u zbiru čini da je povećan broj učenika“.
Kako to izgleda u praksi
Novosti su 2016. godine, citirajući nastavnicu iz jedne novosadske osnovne škole i psihološkinju beogradske OŠ „Skadarlija“, opisale mehanizam koji se prepričava i danas: direktorima nije strano da po nekoliko đaka svrstaju u kategoriju kojoj ne treba lekarska dijagnoza, već samo procena školskog psihologa i pedagoga. Ta deca su školi važna upravo zato što se u odeljenju „računaju duplo“ (tačnije, priznaje se dodatni, fantomski broj učenika za odeljenje), čime direktori „mogu da očuvaju veći broj odeljenja i zadrže radna mesta nastavnicima, sačuvaju ih od tehnološkog viška“.
Ovde vredi razjasniti nešto što razlikuje selo od grada: sam postupak nije toliko lakše „prevariti“ koliko izgleda na papiru – IOP2 formalno zahteva mišljenje Interresorne komisije (IRK), u kojoj sede pedijatar, defektolog, psiholog zaposlen u obrazovanju i predstavnik centra za socijalni rad. Ali u malim sredinama ta komisija radi u sasvim drugačijim uslovima nego u gradu. Peti, „povremeni“ član komisije bira se posebno za svako dete i to je, po pravilniku, osoba koja dobro poznaje dete i ima s njim duži kontakt – u praksi to je često neko iz istog mesta, iz istog kolektiva. Same komisije donose mišljenje, ne rešenje, i ne postoji drugostepeni organ kome bi se to mišljenje moglo osporiti – nedostatak koji stručnjaci koji su radili na unapređenju rada IRK izričito navode kao slabost sistema. U sredini gde se svi poznaju, gde je nastavnik istovremeno i komšija i ponekad rod, a škola je najveći ili jedini poslodavac u mestu, granica između stručne procene i zajedničkog interesa da škola opstane lako se zamagljuje.
Šta se traži od nastavnika i zašto im ovo dodatno komplikuje posao
Paradoksalno, mehanizam koji seoske škole koriste da sačuvaju radna mesta istovremeno seoskim nastavnicima gomila posao. Za svako dete na IOP-u 2 nastavnik mora da napravi poseban plan za svaki predmet, da vodi posebnu evidenciju napredovanja, da učestvuje u timu za dodatnu podršku i da sarađuje sa stručnom službom – ako je škola uopšte ima. Kako je jedan nastavnik opisao za Novosti, „učitelj, recimo, pravi jedan obrazovni plan za veći deo razreda, pa onda po jedan za svako dete koje uči po IOP-u, i tako za svaki predmet“, uz sve veći broj administrativnih obaveza i nedovoljno podrške. U malim mestima ta stručna podrška – školski psiholog, pedagog, defektolog – često i ne postoji stalno, nego dolazi povremeno ili je deli više škola, pa sav teret name na razrednog starešinu.
Ono što ovaj sistem ne rešava jeste suštinski problem: ako je motiv za IOP status odeljenja, a ne stvarna potreba deteta, plan se piše formalno, „za potrebe papira“, a ne kao stvaran alat prilagođavanja nastave. To dete tehnički jeste na IOP-u, ali u učionici se ništa ne menja – jer ni ne treba da se menja.
Šta to znači za dete koje je (možda) nepotrebno stavljeno na IOP
Ovde počinje deo koji roditelji često ne sagledaju u trenutku kad daju saglasnost, a koji je za dete dugoročno najvažniji.
Razlika između IOP1 i IOP2 nije kozmetička. Kod IOP1 cilj i ishodi ostaju isti kao za svu ostalu decu – menja se samo način rada, tempo, materijali. Kod IOP2 se menjaju sami ishodi i standardi znanja iz jednog, više ili svih predmeta – dete se, drugim rečima, zvanično ocenjuje po nižim kriterijumima od vršnjaka. To je razlika između „isto gradivo, drugačiji pristup“ i „manje gradivo, drugačiji cilj“. Dete koje nema stvarnu potrebu, a nađe se na IOP2, godinama se ocenjuje – i navikava – na sniženi standard koji mu, ako je zaista sposobno da prati redovan program, dugoročno ne koristi ničim.
To ostaje upisano u obrazovni put deteta. Učenik koji osmi razred završi po IOP2, sa prilagođenim ishodima, i završni ispit (malu maturu) polaže po istom, prilagođenom planu. Pravilnik o upisu u srednju školu takvim učenicima daje poseban, povoljniji redosled upisa – van redovnog rangiranja po bodovima. To u teoriji štiti decu kojima je podrška zaista potrebna. Ali za dete koje je na IOP2 završilo osnovnu zato što je odeljenju bilo potrebno da „broji duplo“, to znači da u srednju školu ulazi sa formalno slabijom podlogom znanja nego vršnjaci, kroz sistem koji nije dizajniran za njega – i bez stvarnog uvida u to koliko će mu manjak nekih sadržaja kasnije nedostajati u gimnaziji ili stručnoj školi koju je, možda i afirmativnim putem, upisalo.
Izlazak iz IOP-a nije jednostavan kao ulazak. Prelazak sa IOP1 na IOP2 zahteva formalno vrednovanje prethodnog plana i novo mišljenje IRK. Vraćanje deteta u redovan program, ili „skidanje“ IOP statusa, prolazi kroz isti birokratski put – novu procenu, novi tim, novu saglasnost, ponovni angažman iste komisije koja je dete i uvela u sistem. To znači da pogrešna procena, jednom upisana u dokumentaciju, ume da se vuče godinama pre nego što je iko formalno preispita, prosto zato što to zahteva dodatan trud koji nijedna strana – ni škola, ni roditelj kome se čini da je „lakše“ tako – nema poseban podsticaj da uloži.
Postoji i pitanje stigme, koje stručnjaci koji rade sa decom sa smetnjama u razvoju posebno ističu kao razlog zašto roditelji, s druge strane, odbijaju kategorizaciju i kada je opravdana: strah da će dete biti obeleženo, da će ga vršnjaci zadirkivati, da će ga taj dokument „pratiti ceo život“. U selu, gde svi znaju sve, ta stigma je verovatno izraženija nego u gradu – dete stavljeno na IOP bez realnog razloga snosi socijalnu cenu nečega što mu formalno ni ne treba, dok stvarna korist ide isključivo školi kao instituciji.
IOP1: tačka ulaska bez ikoga spolja
Postoji još jedan sloj ovog mehanizma koji dodatno objašnjava zašto je „ulazak“ u sistem lakši nego što bi trebalo da bude — a to je razlika u proceduri između IOP1 i IOP2.
Umanjenje broja učenika za dva, odnosno tri po detetu nije administrativna sitnica iz godišnjeg uputstva, nego stoji direktno u Zakonu o osnovnom obrazovanju i vaspitanju. To znači da je mehanizam trajan i stabilan, a ne nešto što se menja iz godine u godinu zavisno od trenutnih uputstava Ministarstva.
Ono što je ključno: IOP1 usvaja isključivo pedagoški kolegijum škole, na predlog školskog tima za dodatnu podršku – nastavnika, stručnog saradnika, roditelja. Mišljenje Interresorne komisije za IOP1 nije zakonski potrebno. Obavezno je tek kod prelaska na IOP2, gde zakon izričito traži i prethodno sproveden i vrednovan IOP1, i posebno mišljenje IRK.
Praktično to znači da škola, internom procenom sopstvenog psihologa, pedagoga i nastavnika, bez ikakve spoljne, nezavisne ili medicinske provere, može da donese odluku da dete uči po IOP1 – i time odmah dobije priznat jedan dodatni „fantomski“ učenik u odeljenju. Nijedan lekar, defektolog van škole, niti bilo ko izvan ustanove ne mora ni da čuje za to dete.
Da ovo nije samo teorijska mogućnost nego i praktična nedoumica koja se stvarno dešava, potvrđuje i Stalna konferencija gradova i opština (SKGO) – telo koje zvanično odgovara na pitanja opština i škola iz svakodnevne prakse. Na pitanje škole koja se obratila Interresornoj komisiji tražeći njeno mišljenje baš za IOP1, SKGO je jasno odgovorila: „za prelazak na IOP1 nakon sprovedenog plana individualizacije nije potrebno mišljenje IRK“, i preporučila da to bude i zvaničan odgovor komisije takvoj školi. Sama činjenica da se ovakva pitanja škola stalno javljaju govori da u praksi vlada nesigurnost oko procedure – i da neke škole, iz opreza ili iz nesnalaženja, same traže spoljnu proveru koja im zakonski nije ni potrebna, dok druge, obrnuto, tu istu prazninu mogu iskoristiti da IOP1 uvedu bez ikakve spoljne kontrole.
Postoji jedan jasan izuzetak od ovog pravila: ako primena IOP-a, uključujući i IOP1, zahteva dodatna finansijska sredstva – recimo angažovanje ličnog pratioca ili nabavku asistivne opreme – onda se škola ipak mora obratiti IRK radi procene te konkretne potrebe. Ali sam status IOP1, i normativna korist koja iz njega proizlazi za odeljenje, ne zavisi od toga.
Drugim rečima: u sistemu koji inače ima makar formalnu spoljnu proveru (IRK) za ozbiljniju kategoriju podrške (IOP2), prva i najlakša tačka ulaska – IOP1, koja već sama po sebi donosi odeljenju jednog dodatnog „učenika“ u normativu – ostaje potpuno unutar škole. Za odeljenje kojem nedostaje samo jedno ili dva deteta da opstane, to je razlika između toga da li se traži dozvola nekoga van škole, ili se odluka jednostavno donese za stolom pedagoškog kolegijuma.
Kad se dva problema ukrste
U gradu, gde ima dovoljno dece, IOP je administrativni teret bez ikakve institucionalne koristi za školu, pa se tromo odobrava i deca kojima je stvarno potreban čekaju. U selu, gde je dece sve manje, IOP postaje resurs za opstanak škole i posla, pa se odobrava i deci kojoj možda i nije potreban – uz slabu kontrolu, jer komisija koja odlučuje radi u istoj maloj sredini čiji je opstanak škole i sama zainteresovana da očuva.
U oba slučaja gubi isto dete: u gradu ono koje čeka podršku koja mu je potrebna, u selu ono kome je ta „podrška“ nametnuta iako mu ne treba – i koje to nasledi kao nižu obrazovnu putanju, upisanu u dokumentaciji, koju niko posle nema poseban razlog da preispita.