„Ispoklanjasmo ocene kao Deda Mrazovi, sačuvaj Bože!”

jun 13, 2019

“Vojka još tvoji, pa da idemo kućama više!” Sunčica je pogledala na sat i uhvatila se za glavu. Sednica sedmih razreda je trajala već puna dva sata

Vojka je duboko udahnula. „Odeljenje sedmo pet, dvadeset četiri učenika, deset dečaka i četrnaest devojčica, prosečna ocena tri zarez sedamdeset osam, četrnaest slabih, po predmetima – matematika četiri, fizika četiri, engleski tri, biologija dve i geografija jedna.“

Čitala je statistiku potpuno svesna da je niko ne sluša. Dragoslav je već duže vreme kuckao poruke na telefonu, Milanka je, bez skrivanja, čitala Gloriju, Jelena je odsutno gledala kroz prozor i zevala.

„…devet odličnih, šest vrlodobrih…“

„Preskoči to, ’ajmo pojedinačno, ionako više ne primamo informacije“ reče Zorica držeći se za čelo. „Ovaj kafetin mi ništa nije pomogao, pulsira mi glava kao da me neko udara čekićem“ reče, više za sebe.

„Bošković, odličan, 4,70. Bratković, dobar, 2,80. Veskov, odličan, fali joj jedna petica za 5,0.“ Vojka napravi pauzu, očekujući reakciju kolega, ali niko se nije oglasio. „Da li da stavim na glasanje?“ Vojka umorno podiže pogled prema kolegama, ali se muk nastavio.

„Mislim, ona je jako dobro dete, bavi se atletikom, takmiči se iz biologije… Ima četvorku samo iz francuskog…“

„Ako Veće izglasa pet, ja nemam ništa protiv, ali bih toj maloj ostavila četvorku čisto za nauk. Mnogo je umislila da je bogzna šta, treba je malo spustiti na zemlju. Na glavu mi se popela da odgovara za pet, kao da je jedina na svetu!“ reče Ana. „Zato je nisam ni pitala! Pogledaj joj ocene tokom godine, pa reci da li ima osnova!“

„Dobro, ako se ti ne slažeš, ja sigurno neću insistirati. Mislim, žao mi što je dobro dete, mislim da je kandidat za vukovca, ali naravno, ti odlučuješ…“

„Da ti pravo kažem, mnogo mi štancujemo te vukovce i odlikaše. To više ni na šta ne liči!“ reče Vlada.

„Dobro, znači nećemo glasati?“ Vojka je gledala po uspavanim licima svojih kolega, i kada je videla da niko nije zainteresovan, nastavila je sa čitanjem.

„Gvozdenović, dobar, 2,80, Dimitrijević, dve slabe…“

„Jao, on je… da ne pričam. Tu ništa ne pomaže…“ upade Nina. „Kod mene mu piši dva, sigurno neću zbog njega da dolazim u avgustu. I, sve moje jedinice odmah da ti kažem prepravljaj u dvojke, kao i za druga odeljenja. Ja im to držim do kraja kao slabu ne bi li se probudili, ali sve to mačku o rep!“

„Dobro, ostaje slaba iz matematike…“ Vojka pogleda Milana.

„Ma, i moje ispravi sve, naravno! Da li ću mu dati sad dvojku ili u avgustu, koja je razlika, osim što moram da sedim sa njim na plus četrdeset i drvim polinome… a on ne zna ni da sabira do dvadeset, ’ajde molim te…“

„Dobro…“ Vojka je iz pernice izvadila gumicu, i brisala jedinice, prepravljajući ih u dvojke. „Posle ću crvenom hemijskom… za sada samo ovako… Znači, matematika, i engleski… dobro. Dakle, Dimitrijević, nemam sad prosek, izračunaću posle, ali verovatno je dobar, kako vidim. Đorđević, dobar, 3,38, Živković…“

„Đorđević ti je dobar?“ iznenadi se Smilja. „Ja sam bila ubeđena da će biti bar vrlodobar! Daj mu kod mene pet, i onda treba još jedna, da vidimo šta može da se uradi, on je mnogo dobro dete, nije baš da voli da uči, ali živi u jako teškoj situaciji, skoro mu je i deda umro, mnogo je bio vezan za njega, i…“

„Jao, Smiljo, pa ti znaš ceo kraj, ovde si 40 godina, pa svakom nekad umre deda!“ reče Cica.

„Ali on je baš bio vezan za dedu, dajte da pomognemo detetu, pa iduće godine su osmaci, iz drugih škola će doći na prijemni sa puno bodova, jedino naši će da nagrabuse! Šta tebi znači da li mu pišeš četiri ili pet, a on možda zbog tvoje četvorke ne upiše školu koju želi! I da ga nosiš na duši ceo život!“

„Prvo, kod mene ima dva, a drugo, možemo tako i šest-sedam ocena da navučemo pa da bude odličan!“ nervirala se Cica.

„Velika ti nauka likovno. Daj detetu tri pa da idemo dalje, piši trojka likovno, i kod mene pet…“

„Cico?“ Vojka pogleda koleginicu.

„Piši šta hoćeš, samo da idemo kući više!“ Cica je nervozno prošla rukama kroz kosu.

„Dobro“ Vojka opet otvori pernicu i obrisa dve ocene. „Onda, Đorđević vrlodobar, Živković odličan, 4,80, Zurnić vrlodobar, 3,75, Ivković, odličan 4,50, Janković, i tu isto imamo jednu četvorku, iz fizičkog…“ Vojka pogleda Dragoslava.

„Ostavi četvorku. Nije ni blizu za pet. Ako treba pokazaću ti rezultate godišnjeg testa, nije ni tu četvorku zaslužio, i to sam mu poklonio! A, i Veskov smo ostavili sa jednom četvorkom, ne može njemu da se popravi,“ reče Dragoslav.

„Čekajte, ljudi“ uključi se Goran, „Pa, od kad su došli u peti razred pričamo kako skoro nismo imali goru generaciju, je l’ tako? I sad, to malo dobrih koje imamo ćemo da ostavljamo sa po jednom četvorkom, a zato ćemo sve jedinice da prepravimo u dvojke, i da poklanjamo ocene nekom što mu je umro deda, pa da li je to normalno?“

„Ne dao ti Bog da živiš u takvoj situaciji kao Đorđević!“ reče Smilja

„Ja znam da ih ti sve poznaješ, i pratiš situacije, i sve je to u redu, ali ja pitam nešto drugo. Zašto pomažemo samo lošima, i da tako kažem – odabranima, a ovima koji se trude i rade ostavljamo po jednu četvorku?“

„Zato što štancujemo lažne odlikaše, pa to postanu lažni studenti, lažni diplomci i lažni magistri i doktori, a pitamo se što nam ovako ide!“ reče Vlada.

„Tačno, ali štancujemo i lažne bez slabih ocena, i zato što nekom umre deda bude vrlodobar, a nekom kome niko ne umre, ili ga Smilja ne poznaje, ostavljamo po jednu četvorku!“ reče Goran.

„Pa, to i ja mislim“ reče Vojka. „Zaista je ovaj razred jako slab, i možda treba podržati ovih nekoliko dobrih i vaspitanih…“

„Ja se ne slažem. Tako ih ne podržavamo nego ih puštamo da žive u bajci. Ovi loši i ne mogu bolje, a ovi mogu, u tome je razlika, i ako ih pustimo i poklanjamo, iduće godine će raditi još manje!“ reče Julija. „Ja mislim da od njih moramo izvući maksimum, a ne minimum. Čitaj dalje, ovako ćemo ostati do prekosutra!“

Vojka dignu obrve i duboko uzdahnu. „Dobro, ako većina tako misli… Ja se sa tim ne slažem, i osećam da smo prilično nepravedni, ali opet, ako je to stav većine ja tu ništa ne mogu“. Nakon što je vratila gumicu i olovku u pernicu i pritisnula driker, nastavi da čita.

„Dobro… Katić, nedovoljan, dve slabe…“

„Tu je jedna moja, i moje sve prepravi u dvojke“ mahnu Vlada iz dna zbornice. „U avgustu idem na more…“

„I moje“ reče Milanka okrećući list magazina.

„Dobro…“ Vojka ponovo otvori pernicu, i vukući prstom po rubrikama poče da briše jedinice. „Miro, hoćeš ti da prepraviš, ili ostavljaš ovu jedinicu, zaključila si Markoviću..“ upita Vojka

„Pa, ja sam htela da držim neki kriterijum, ali kad niko neće da ostavlja na avgust, pa nisam ni ja luda, stavi mu dva, mada sam jako protiv toga! Ali, ’ajde… kad smo u svim odeljenjima popravili, ne mogu sad da se slome kola na tvom…“

„Dobro“, reče Vojka i ponovo otvori pernicu. „Znači Marković sad nema slabe, u stvari u razredu nema slabih više… Zapravo, u celom sedmom razredu nemamo slabih…“

„Nema ni u šestom ni petom, nikad ni ne ostavimo, ja ne znam kad smo poslednji put imali popravne u junu ili u avgustu“ reče psiholog Gregor. „To nije baš dobro, ali… tako je… šta ćemo…“

„Ma, koja vajda od popravnih kad svejedno moramo da ih pustimo?“ uzdahnu Cica.

„Idemo dalje, ljudi, ja ne mogu više da sedim, pustite sad priče“, nervirao se Milan.

„Ninković, vrlodobar 4,40…“ Vojka zastade dajući šansu nekome da odreaguje, i nakon nekoliko sekundi tišine nastavi. „Opačić, vrlodobar 4,20, Popov, vrlodobar, 4,30…“

„Uh, uh, uh… ovde moram da vas zamolim, on je u posebnoj porodičnoj situaciji, dajte tu malo da progledamo kroz prste…“ uključi se Milan.

„A, šta je posebna situacija? Ili bolje da pitamo Smilju…“ našali se Dragoslav.

„Jeste, to je jako siromašna porodica, otac je alkoholičar…“ poče Smilja da ređa podatke.

„Njegov otac alkoholičar? Nije on alkoholičar, dolazi na svaki roditeljski, vrlo fin čovek…“ prekide je Vojka.

„Jeste, jeste, ne znaš ti, on se tako obuče i sredi, i niko ne primeti, ali on je alkoholičar, ja ih jako dobro znam, ima tu svašta.. Bolje da ne znaš!“

„Još jedna teška situacija?“ upita Goran. „Pa, ovo ispade neko specijalno odeljenje, sve neke teške situacije i smrtni slučajevi…“

„Ne znaš ti kroz šta ta deca prolaze, dragi moj, i bolje da ne znaš! Ja ću mu odmah dati pet, Milane?“

„Šta ima kod mene?“ upita Milan.

„Trojku“ reče Vojka.

„Piši pet, da ne moljakam sad još nekog, kao da pare iz džepa daju! Ne bih ja izmišljao, stvarno je teška situacija.“

„Dobro“ reče Vojka brišući zaključene ocene. „Uh, ovde u rubrici tri trojke, kako pet, Milane, možda bolje da…“

Milovan uze hemijsku i ustade. „Evo, ovako“, i brzo upisa još četiri petice. „Popravio se na samom kraju godine“ reče i nasmeja se.

„Ristić, odličan, 5,0…“

„On je kroz iglene uši prošao, bar kod mene. Nije baš toliko dobar, ali… neka…“ reče Vlada.

„I kod mene!“ dobaci Cica. „Ali, da ne pričam sad…“

„Dobro, Stojanović, vrlodobar 3,60, Tanasković dobar, 3,40…“ Nakon kraće pauze, Vojka nastavi. „Ćuk odličan 4,70…“ „Ćuk 4,70? Pa, da li ćemo zaista dozvoliti da kolegin sin nema sve petice?“ prekorno upita Nina.

„Pa, Ranko više ne radi kod nas…“ reče Ivona.

„Pa šta ako ne radi? Radio je, i to punih deset godina!“ reče Smilja.

„Ja ga nisam ni upoznala!“ reče Ana.

„To što ga ti nisi upoznala ne znači da treba da oštetiš njegovo dete. Dajte da glasamo, ljudi, ne možemo ovako!“ reče Nina.

„Ljudi, napravismo pijacu od škole! Hajde više da stavimo tačku na ovo ludiranje!“ reče Ivona.

„Ovo je drugačija situacija. Ranko je divan čovek, pošten, i dobar kolega, to mu dugujemo! Nema šta da se glasa, piši sve petice!“ reče Smilja

„Čekaj, Smiljo, daj da glasamo, da uđe u zapisnik, ne možemo baš tako da pišemo i brišemo…“ reče Vojka. „Ko je za da Milošu Ćuku popravimo ocene kako bi imao sve petice?“

Većina kolega diže ruku. Vojka još jednom izvadi gumicu.

„Moraću ispočetka da računam svu statistiku“ uzdisala je.

„Svi ćemo morati, nije samo kod tebe“ reče Milanka.

„Koliko još imaš“ upita Jelena.

„Petoro. Sad ćemo to brzo. Urošević vrlodobar, 4,40, tu imamo situaciju sa roditeljima, svi ih dobro poznajete, kad sam rekla da ću mu ostaviti četvorku iz vladanja, otac mi je pripretio da će me prijaviti u Ministarstvu… Prosto mislim da je za nas bolje da bude odličan, evo i ja sam mu dala pet, mada iskreno nije ni za tri, ali ja ne mogu sa tim ljudima više da se natežem…“

„Piši mu kod mene pet, da ne bismo stigli u Beogradsku hroniku!“ reče Dragoslav.

„Ma, čudni su ljudi, ne znam na šta su više spremni!“ reče Vojka prepravljajući ocenu, i nastavi. „Dakle, Urošević odličan, Uskoković, bio je nedovoljan, sad nemam prosek, izračunaću, Filipović odličan, 4,85, Hrnjak dobar, 3,40 i Čukić odličan, 4,85.“

„Je l’ to to?“ upita Cica.

„Jeste, ako treba izostanke da čitam…“ reče Vojka.

„Nemoj, molim te! Sutra je nastavničko, bolje računaj prosek iznova, i ja ću sad svojima!“ reče Nina. „Ispoklanjasmo ocene kao Deda Mrazovi, sačuvaj Bože!“

Autor: Maja Bugarčić

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


3 komentara na "„Ispoklanjasmo ocene kao Deda Mrazovi, sačuvaj Bože!”

  1. Niki kaže:

    Je li ovo OŠ “Jovan Dučić” Bijeljina, copy paste. Bravo za tekst!

    1. Sanja kaže:

      Ja mislim da je ovo copy paste polako već svaka osnovna škola u Srbiji. Kakve pritiske vrše na nas sa svih strana, ni ne čudi me što je tako. Samo kad nam se ministar izjasnio protiv štancovanja vukovaca…

  2. Ceca kaže:

    Ne bih komentarisla to što su ispoklanjali ocene. Najviše me u životu pogađa nepravda a ovde je vidim ima i te kako. Poklanjaju se dvojke da ne bi učenici dolazili na popravni a devojčicu koja želi da odgovara za pet nastavnica neće čak ni da pita!!! Zgrožena sam!!! Kakvi su to prosvetni radnici??? A posle se čude što su deca sve gora u školi… Ne mogu a da se ne osvrnem da su imali par đaka kojima je trebala po jedna ocena za vrlodobar uspeh, ali su zato koleginom sinu poklonili TRI ocene kako bi bio vukovac!!! Mislite li “gospodo” prosvetni radnici da sva ova nepravda neće uticati na decu???Meni uopšte ne liče na deda mrazove, sve me ovo podseća na pijacu…

Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama