Данашња омладина, као што нам је свима познато, велики део слободног времена проводи испред мобилних уређаја. Живот без друштвених мрежа и медија постао је готово незамислив. На друштвеним мрежама пупут Инстаграма, Тиктока, а у мањој мери и Фејсбука, појављују се особе које су узор данашњој омладини. Ко су ти људи и шта уопште знамо о њима?
У већини случајева не знамо ништа, или знамо нешто врло мало. Ипак, просечном детету у Србији узор је такав један „певач“ са много порока које често промовише у својим песмама. Када бисте спровели анкету у једном одељењу ученика основне школе, можда би двоје знало да вам каже који су певачи били актуелни седамдесетих и осамдесетих година двадесетог века. Такође су у „тренду“ серије које промовишу погрешне вредности, насиље и криминал. Зашто је у Србији једној девојчици узор нека старлета, а не Аница Добра или Бранка Катић?
Родитељи су свакако једним делом криви за то, будући да од малих ногу дају деци мобилне уређаје како би их „смирили“. Међутим, и сами родитељи тинејџера се веома ретко запитају: „Шта то моје дете гледа и шта слуша?“
Нажалост, сигурна сам да се овај проблем јавља и у већим градовима и да се са њим не суочавамо само ми, деца из мањих средина.
Модерне технологије не само да су дале огроман ветар у леђа поремећеном систему вредности, већ, на неки парадоксалан начин, деци онемогућавају стицање нових знања. Другим речима, међу децом влада велика неинформисаност и присутне су огромне лакуне у знању, које ће се касније веома тешко исправити. Овог проблема можда нису свесни родитељи или људи који свакодневно комуницирају са децом, али су просветни радници свакако ти који се са њим највише суочавају.
Осим што омладина није поткована никаквим знањем из опште културе, мало је и оне вредне деце која заиста желе нешто да схвате или науче. Наставници се, нажалост, често томе прилагођавају. Такве ситуације дошле су до изражаја када смо прешли на онлајн наставу, где смо добијали скраћене верзије лекција, контролне најављиване месец дана раније, уз много видног труда да нам се учење олакша на разне начине.
Наиме, некада се знање стицало читањем књига или стрипова, затим гледањем филмова, документарних серија и емисија, али исто тако и разговором… Данас се, међутим, често сусрећемо са децом коју мрзи да прочитају чак и препричану верзију лектире на интернету. Такође ћете пре срести дете које ће рећи: ,,Хајде да снимимо видео за тик ток!“, него ,,Хајде да прескачемо ластиш!“.
Да ли ћемо да се препустимо овој бујици која носи много нових трендова, а мало правог знања и да тако чекамо скрштених руку, мирећи се са чињеницом да долазе нека нова времена која нас побеђују? Или ћемо, ипак, као друштво да се заједно боримо и да обезбедимо што здравије и срећније детињство нама и нашим потомцима?
Пише: Лана Петровић, ученица осмог разреда Основне школе „Сава Керковић“ у Љигу