Znaš, sad ispada odjednom da naši roditelji ništa nisu uradili kako valja! A i to malo nije pošteno. Digla se čitava hajka, te zbog toga što nismo bili zaštićeni od oca – sad trpimo da muž viče, da nas šef nipodoštava. Majka je bila, pazi termin, „emocionalno nedostupna“ – evo, gle magije, mi ne znamo danas da postavimo granice. Ma nemoj! I šta sad! Ua, ua! Mama i tata krivi, jadni mi! Pa nije to rešenje! Budi junak, pa prihvati, priznaj kako jeste!
Sezona slava uvek donese neki novi-stari talas tema za trpezom. Nema tu u Srbiji puno šta da se izmisli – red politike, red kritike (na račun školstva, roditeljstva, nastavi niz…), red pite, red ruske salate, pa se preseče – negde svađom, negde pesmom – al’ uglavnom uvek bude neko usijanje pred tortu i sitne kolače.
Ovogodišnji Sveti Jovan kod komšija nije bitno iskočio iz tog poznatog šablona, pa je tako negde na pola večeri – zbog jednog uplakanog deteta – pao tobož šaljiv komentar:
„Ja ne znam kako današnje majke vaspitavaju decu! Pa oni vas ništa ne slušaju!“
„Slušaju, slušaju.“, delovalo je kao da se majka brani s nelagodom. No jedan pogled na tu ženu pokazao mi je jasno – niti se brani, niti je briga ko šta kaže.
Detence je imalo možda četiri godine, a majka, ta majka što ga teši i briše suze, više je po automatizmu rekla to „slušaju, slušaju“, kao ono nekad, iz „dobrog vaspitanja“, ali nijednog trenutka, nijednim svojim gestom, pokretom, pa čak ni tonom glasa nije pokazala da se „nasekirala“ zbog komentara. Potpuno fokusirana na dete i na to da ga umiri, jednostavno ga je uzela u ruke i izašla u hodnik.
Ali „prosvetiteljski savetodavac“ nije tu stao.
„Slušaju! Ma gde deca slušaju! Eto, gle sad, a se dete rasplače, odmah majka skače! Ma gde to ima! Moja majka da mi je prišla svaki put kad bih zaplakao, pa kad bi išta u kući uradila? Ne valja ovo danas, ne valja. Evo gledam i moja snaja, isto. Samo nešto kukaju, čitaju, žale se. Šta je nama falilo?!“
Uf – čuveno retoričko pitanje koje je odavno prestalo da bude RETORIČKO. ŠTA JE NAMA FALILO? Dok nisam rodila decu, držala sam se po strani, kao nevoljni posmatrač duela Roditelji nekad – Roditelji sad. Delovalo je kao večiti derbi – večito smešna i uzaludna borba.
No kad sam postala majka, odjednom sam – ne svojom voljom – uvučena na teren. Neću da se igram toga, htela sam više puta da viknem, ali ne možeš. Ovi sa tribina navijaju, ovi „u ringu“ samo urliču i svi misle, naravno, da su u pravu.
I nas su tako čuvali, pa šta je nama falilo?
Da počnem da nabrajam, prijatelju?
Sve što možeš jeste da se izvučeš i skloniš, jer se bespotrebno troši dragocena energija koju možeš i TREBA da zapravo uložiš u svoje dete, a ne u beskrajne rasprave kako deca treba da se podižu.
– Ma je l’ si ti svesna da ćeš to dete da razmaziš? Dokle misliš tako pod staklenim zvonom da ga čuvaš? Pa mora da očvrsne! Neka plače, što ga tešiš? Što ga uzimaš u ruke? Kako je svaka ocena za đaka? Zašto dopuštaš da ide na svaki rođendan? Meni roditelji nisu dali da pisnem, i šta mi fali?
– Pa da, šta ti fali? A šta su ti dali, tako strogi i kruti?
Može se u beskonačno tako… Samo, nije nimalo pošteno ni tako osuti paljbu po našim roditeljima. Sad ispada da naši roditelji ništa nisu uradili kako valja! Digla se čitava hajka, te zbog toga što nismo bili zaštićeni od oca – sad trpimo da muž viče, da nas šef nipodoštava. Majka je bila, pazi termin, „emocionalno nedostupna“ – evo, gle magije, mi ne znamo danas da postavimo granice. Ma nemoj! I šta sad! Ua, ua! Mama i tata krivi, jadni mi! Pa nije to rešenje! Budi junak, pa prihvati, priznaj kako jeste!
Bilo kako bilo, roditelji uvek rade onako kako misle da je najbolje.
Suština je preuzeti odgovornost za sebe. Posebno kada si i sam roditelj. A ne da budemo deca u 30-im koja se stalno nešto žale. Ili isti kao ovaj komšija koji „ima mišljenje“ i smatra da se deca vaspitavaju jednim „marš u svoju sobu“.
Kad su se dete i majka vratili u sobu – oba su lica bila nasmejana. Mislila sam da je to dovoljno da se polemika o „modernom roditeljstvu“ završi, ali komšija je ponovo krenuo da pecka:
„I kako te posluša, šta si obećala, još malo telefona, jedna čokoladica više?“, smejao se i tražio podršku „publike“.
Mene je zapanjila mlada žena svojim stavom: ja vas gledam sa tribina, ovo nije moja utakmica.
„Znate kako, kao nekad naši roditelji, pa tako sad i mi – svako radi najbolje što može.“
