Asperger je jedan od oblika visokofunkcionalnog autizma. On je deo mog prezimena. Živim s tim. Volim tog divnog, neobičnog dečaka koji živi u mom sinu. Mali Asperger ne bude očigledan u početku, ali kako vreme odmiče sve vam je jasniji i jasniji.
On govori tečno i ima prosečnu inteligenciju.
Robustan je, ali i plah prema svetu. Ništa se ne podrazumeva.
Sve mu se mora objasniti. Šarmantni su i imaju vrlo neobičnu komunikaciju. Po tome se prepoznaju. Imaju ceo svet u sebi i to dele s nama. Govore ono što drugi ne bi rekli ni u snu. Iskrenost im je vrlina koliko i mana. To se teško menja. Imaju izvesne fiksacije koje poprime istorijske razmere. Razlikuju se između sebe pa je pričati u množini i blesavo.
Moj sin ima mene. Ja sam njegov drug. Verna sam i odana. Mog sina do desete godine već su izdali i ja sam morala to da mu objasnim. Biće toga još. Najveći izazov dece s Aspergerom čuči u socijalnim odnosima. Ja radim na tome. Vodim ga na događanja samo da bi nekog sreli i da bi on naučio da komunicira. To ima i cenu.
Vodila sam ga na festival ćevapa. Odjednom je rekao da nas ljudi prate pogledima i mogu da pročitaju ono o čemu misli. To je socijalna fobija. Jako sam teško to podnela. Dok druge majke jedu s decom i pri tome se smeju, ja moram da objašnjavam sinu šta je festival i da nas niko ne gleda, i moram da objašnjavam ljudima da ne mogu sesti s nama. Onda neki lik na to sedne s nama pored toliko drugih stolova i ja shvatim da on na to ima pravo jer niti festival niti sto nije naš. Mislim ipak da mu nije bilo prijatno i drago mi je zbog toga. Pomalo.
Moj sin ima mene. Za sad je dovoljno. Ja sam nadasve i sama neobična pa mi neobičnosti kod ljudi ne smetaju. Ljudi nisu kao ja. Ljudi nemaju razumevanje. Da mogu, molila bih svakog pojedinačno za razumevanje. Ljudi se često prema meni postavljaju kao da nosim tablu na kojoj piše: “Ja sam robot. Mogu da izdržim sve.” U stvari, na mojoj tabli, onoj pravoj, piše: “Budite fini. Asperger je moje prezime. Svoje sam izgubila.” Da ljudi znaju koliko sam željna ljubavi, sve bi se bacali preda me da mi je daju. U tome nalazim energiju.
Ja sam majka koja gleda nekad ruganje druge dece, dece koja njega i ne znaju, i moram mu reći da to nije zov ljubavi nego ismevanje. Ja sam majka koja mu je morala reći da ga taj i taj ne voli, niti će ikad. Ja sam mu morala to potvrditi.
Ja sam ona koja mu je slomila srce istinama do sad 100 puta. Ja sam majka koja mu je morala reći da na jednom rođendanu nije poželjan.
– Tarik neka dođe. Kenan bolje nek se odmara.
Rekla mi žena i ostala živa, a ja doživela smrt. Ja sam ona koja je bila mrtva do sad milion puta, a niko nije video. Nije ni primetio. Ja živim za to da on živi usklađeno s ovim svetom. Biti njegov drug je nešto posebno. Ozbiljno to mislim. Njegovi stavovi o stvarima, svetu i ljudima su nekad kao velika filozofija. Tarik to nema. Moj stariji sin to nema. Kenan ima. Zabavan je i originalan. Kaže da je došao na ovu planetu tako što je zavoleo mene i sad je tu da voli i mene i ljude.
– To je mama moj život!
Ja na to samo kažem: “Ja sam tu!”
Objasnila sam mu da je on poseban. Nije se uznemirio. Bilo mu je drago i rekao da to oduvek zna.
Naše istine tvore naš život.
Puno sam toga naučila s njim.
Imam i ja Aspergera. Dozvolila sam to. Dozvolila sam da boje njegovog sveta dođu do mene.
Izvinite što se razlikujemo. Izvinite što odudaramo.
Hvala svima koji nas ne kude, ne kritikuju i ne vređaju. Hvala onima koji ne pametuju.
Hvala za zagrljaj prihvatanja.
Budite samo tu.
Autor: Edina Heldić, majka posebnog dečaka, magistar psiholoških nauka, školski asistent