Када саопштите некоме да вам је дете алергично на одређене намирнице, сви на прву одмах помисле јао, шта то дете уопште једе, или јадан, не може да једе чоколаду. Али није све у јелу, а камоли чоколади. Не постоји на тањиру толико проблема колико их има у души.
Први пут кад сам се суочила са алергијском реакцијом мог детета, је био дан када сам ушла у хеликоптер, кренула да управљам, а да појма нисам знала како. Као и сваки следећи пут, понашала сам се као да знам шта радим и да је све у реду. Као јака и наизглед врло стабилна, хладне главе сам радила све оно што сам мислила да ће му помоћи: звала доктора, дала антихистаминик, мазила и тешила, љубила и носила два сата док црвенило није нестало и сврабеж престао.
Када се стање смирило – ушла сам у купатило да се смирим и дубоко удахнула. Са издахом су кренуле незаустављиве сузе, некакав бол у грудима испунио је празнину коју сам тада открила у љуштури мога бића. Нисам ни била свесна да ћу морати са тим да се носим сваког дана, целог живота, а да ће плакање постати неизоставан детаљ мог особађања од стреса.
Замислите дечије рођендане, где дете седи на маминим крилима да не гледа како се деца забављају у омаж недозвољеној торти. Замислите дете, са годину дана свесно да не сме да додирне обојено, шарено и врло примамљиво у чинији на столу док окицама не затражи потврду.
А сад замислите да не спавате две године јер вас сврабеж екцема буди и све вас боли од чешања и замислите крваву постељину коју угледате ујутру као последица отворених рана. Замислите да вам у сну држе руке, да би спречили даље чешање. И замислите да једино можете да заспите на грудима своје маме, јер откуцаји њеног срца куцају за мене. И једино ме њен глас може умирити, а она мора тако ненаспавана сутра да среди, опере, постави, купи, испегла, скува, обуче, пресвуче, намаже.
Али, ја сам сада порастао, правим колут напред у лету са две и по године и играм футсбал са батиним великим другарима. Могу да одем и код баке, а да не тражим маму. Понекад ми се само појави нешто црвено на ногицама, не знам зашто и то ме јако сврби, све док ме мама не намаже и не пољуби. Ја не смем да пијем ово млеко што сви пију, мада је моје исто бело, а није од животиње. Ја не смем да једем хлеб који моји другари у вртићу једу; кажу да то брашно, оно што вук проспе на себе да превари јариће, није добро за мој стомак и моју кожу. Кажу и да та јаја што нам дају коке никако не смем да једем. Али волим чварке, величине кокица. И знам све боје, чак и сиву и љубичасту. Само морам да пазим где и шта једем.
Брзина живота који водимо натера нас да неке ствари радимо рутински. Тако сам се се понашала и у решавању проблема са алергијама, као робот: само да смирим реакцију, пронађем узрок и као да ће бити готово оног момента кад се последице умире. Понашала сам се као да није ништа страшно и као да се неће поновити.
Чудо какав одбрамбени штит човек може сам себи да направи. Такву моћ немају ни они ликови у Ратовима звезда. Колико је то добро, јер трезвено можеш да расуђујеш у стресним ситуацијама и да „радиш под притиском“, толико није здраво за човека самог. Јер, стрес ме, сваки пут, као бумеранг, дочекао.
Нобел чека многа излечења, а родитељи спас. Јер дешава се често. Уствари, дешава ми се сваки дан. А онда човек производи нову моћ стварајући омотач од љубави, толико снажне, да ни универзум не може да је преломи.
Аутор: МамаиДете