Једна је једина и јединствена Ујна она ујна којој није потребно поред тог “ујна” казати још и име

Свако у породици има ту једну снажну личност која се онда означава само ознаком крвног сродства без потребе да се уз ту ознаку дода и конкретно име – свако има ту једну “бабу”, “стрину”, “тетку” или “ујну” којој се име никада не изговара јер сви одмах знају на кога се мисли. Кад моја мати каже да јој је умрла “ујна” знамо одмах на коју се ујну мисли, иако у питању није ујна моје мајке већ ујна мога оца. Једна је једина и јединствена Ујна она ујна којој није потребно поред тог “ујна” казати још и име.

Била је, као и многе жене уз које сам одрастала – једноставно већа од живота. Слободно могу рећи да сам уз све уважавање општедруштвених прилика ја заправо одрастала у матријархату, међу женама које су носиле живот дословце у зубима, као што велике мачке носе младунце или плен кроз савану.

Изузетно екстровертна и друштвена, Ујна је била центар окупљања људи у свим фазама живота из којих је ја памтим – и у Бугојну и у Сарајеву и током неколико година у Ваљеву где су њих двоје провели свој избеглички стаж пре одласка у Аустралију. Верујем, на пример, да је Ујна познавала Ваљево боље но многи људи тамо рођени, са Ваљевом је она испијала кафе и играла карте, Ваљево је долазило код Ујне и Ујна је освајала Ваљево.

Кад би дошла у наш мали земунски избеглички стан, одмах би заглавила на телефон у ходнику да се чује са педесеторо људи са којима је уговарала сусрете. Били су то људи најразличитијих својстава и социјалних статуса. Ујна је у свом животу доживела да ручава са Титом, али и да попије кафу са чистачицом.

Кад би ме оставили са Ујном то је значило увек упознавање неког или нечег новог. То је значило поподне проведено у некој авлији у Доњем Вакуфу, где ме водила на неко кисело млијеко, па ме оставила да причам са једном вршњакињом о Богу. Девојчица је била муслиманка и обавестила ме је да је Алах створио свет, а ја сам казала да ме отац учио да је свет настао из Великог праска, на шта је она рекла да чак и да јесте тако како каже мој отац – и тај прасак је Алах изазвао, нећемо се бавити техникалијама. Била је то моја прва теолошка дискусија, вођена неку годину уочи рата.

Ето тај сусрет са неким сасвим другачијим од мене омогућила је Ујна, а тих таквих необичних сусрета је највише организовала по Ваљеву у које сам одлазила на распусте током избегличких година.

Свашта је Ујна пренела у својим зубима – и тешко ратно детињство са целим пакетом судбине деце њене генерације окрзнуте геноцидом и страдањем, и изградњу живота из тог пепела, и гледање како се изнова све претвара у пепео у Сарајеву под гранатама, и извлачење из тог Сарајева, и то Ваљево и ту Аустралију, и сахрану сопствене кћери и толике друге несреће и опраштања од најмилијих и најближих, читав век у непрекидном растајању, растајању, растајању.

Па опет, у свему томе, она је успевала да игра карте у себи пријатном друштву. Свет се око ње распадао, али Ујна је била једна од оних људи који једном малом осовинском тачком – тим својим карташким столом – држе последњи положај непристајања на распад.

Има она кога срести са друге стране и окупити око стола.

Драгица Вукмир. Ујна.

Аутор: Моња Јовић

(На слици Ујна као квочка изнад нас. Једемо јагњетину на аеро-митингу на Купресу лета Господњег 1987, пре великог праска.)