„Ако је дете немирно, пусти га, често је то интелигентно и бистро биће. А родитељи, у незнању, за мирно и послушно дете кажу ‘моје добро дете’, а оно у ствари уплашено, несигурно. Наравно, роди се и понеко добро дете које је једноставно такво, иако је сналажљиво и паметно. Грешка је велика што оно немирно дете туку, а оно је најчешће интелигентно дете. И баш та интелигенција му не да да се помири лако са свим што му се каже.
Ја сам био немирно дете и никад нисам био одличан ђак. У гимназији сам био врлодобар, добар, имао сам петице из веронауке и историје. Из математике и физике сам имао тројку. Мој друг, који је данас познати књижевник и преводилац је у гимназији пустио голуба из последње клупе, на часу хигијене.
Умало га нису избацили из школе. Добио је укор разредног старешине, укор директора и укор наставничког савета пред избацивање из школе. То су мали несташлуци који често одају интелигентну децу. Данас, за много веће „несташлуке” и озбиљне прекршаје који са интелигенцијом немају никакве везе, казне су много блаже.”
Владета Јеротић