Rođen sam u Beogradu, u činovničkoj porodici, avgusta 1924. godine. „Jedinac u majke!“ Dok sam bio mali, ponekad sam pitao roditelje zašto nemam brata ili sestru. Kasnije, ovakva pitanja bila su sve ređa, pa mi se, na kraju, činilo da je baš dobro što sam jedinac, jer sam uživao u narcističkim prednostima jedinca. Naravno, već sam za vreme gimnazijskog školovanja lagano otkrivao u sebi, kao i u odnosima sa ljudima, prilične nedostatke i „pukotine“ karaktera samo jednog deteta u porodici. I danas smatram da je jedan deo Senke u mojoj ličnosti (kako je Jung nazvao „palog brata“ u nama, odnosno inferiorni deo ličnosti) – samo delimično korigovan svesnim uvidom, radom na sebi i povoljnim spoljašnjim uslovima – treba pripisati egoizmu, koji uvek preti da nabuja u jedinca u porodici, nad kojim roditelji preterano lebde i strepe. Otud sam preporučivao većini mojih pacijenata, poznanicima i mlađim prijateljima da imaju više dece, pošto je porodična dinamika u takvim porodicama daleko prirodnija i normalnija, nego tamo gde raste jedna biljka koja će, možda, dati cvet, ali to nikad nije sigurno.
Oca sam zapamtio kao vrednog i poštenog čoveka koji je savesno obavljao svoje dužnosti; bio je tačan, strog i precizan u svemu što je radio, pa je smatrao sasvim prirodnim da i od mene to isto zahteva. Majka je bila topla, osećajna, malo nervozna žena, ne uvek zadovoljna pomalo krutim i ne mnogo društvenim mužem, pa je, zbog toga, prenosila višak svojih neostvarenih želja na mene, što nije bilo uvek dobro. Otac i majka, jednom reči, zbog različitih karaktera, nisu uvek funkcionisali skladno, dolazilo je do sukoba koje sam ja, danas mi izgleda, izuzetno teško primao i podnosio. Nisam, istina, nikada bežao od kuće, mada sam često to poželeo, osim što sam, katkad, sa jednim dobrim drugom, mojim vršnjakom, odlazio na Dunav, tamo negde blizu Nebojšine kule, divno se provodeći u raznovrsnim igrama, zaboravljajući na vreme. Pri povratku kući, dočekivalo me je brižno lice majke i ljutito lice oca, koji je umeo ove moje „haklberijevske“ izlete da kazni i batinama. Tom Sojer i Haklberi Fin bila je u tim godinama moja najomiljenija lektira. Onda, i Kožna čarapa i Sport klub kliker i još poneka avanturistička priča iz biblioteke „Zlatna knjiga“.
Kao dete, do početka puberteta i adolescencije, bio sam živahan, nemiran i neposlušan dečak, koji se bunio, podjednako, protiv preterane osećajnosti majke, koja me je tako vezivala za sebe, i protiv opsesivne principijelnosti oca koga sam i poštovao, i voleo, ali se i bojao. Valjda zbog toga nisam voleo da budem dugo u kući, a kako sam bio društven i razgovoran, voleli su me drugovi iz susedstva i razreda, pa sam sa njima provodio dosta slobodnog vremena na ulici. Rano sam zavoleo bioskope i sport.
Današnji bioskop “ Balkan“ za tri i po dinara pružao je dupli program sjajnih filmova, mahom avanturističkih i kaubojskih (Tom Miks, Žorž O’Brajan, Ken Majnard). Ovakvim filmovima nekad bih se tako zaneo, da sam nastavljam da ih gledam i posle tri sata provedena u bioskopu. Pošto sam zbog obožavanih filmova ponekad bežao iz škole ili sa večernjih časova sokolske gimnastike, čekala me je propisna „porcija“ grdnje, pa i batina, kada bih se vratio kući.
Voleo sam i sport – fudbal i laku atletiku. Igrao sam u gimnazijskom fudbalskom timu levog halfa, jer sam pucao samo levom nogom, iako nisam bio levonog. Još bolje sam trčao na sto metara, skakao u dalj i troskok. Kako sam bio vižljast, lako pokretan i gibak, ovi sportovi išli su mi od ruke, možda sam mogao da postignem i više da se neko onda bavio mnome. Doduše, postojao je jedan moj stariji drug, Milan Cekić, ponavljač i gimnaziji, ali dobar sportista, koji je uobražavao da će od mene načiniti sportsku, lakoatletičarsku zvezdu. Moji roditelji njega naročito nisu trpeli, jer su se plašili da će me odvući od škole i uputiti nekim drugim pravcem. A škola se morala u građanskim porodicama Beograda, po cenu života, završiti. Ponavljanje ili izbacivanje iz škole smatralo se sramotom prvog reda za roditelje. Beograd je bio pre Drugog svetskog rata relativno mali grad, skoro da su svi znali. Porodični ljudi, kada su se sastajali, imali su samo dve teme: dnevnu politiku i „kako su deca? kako uče? kako su položili razred?“
Buntovan, kakav sam bio kao dečko, nisam voleo školu, sigurno i zato što su otac i majka toliko na nju polagali. U osnovnoj školi bio sam, čini mi se, odličan đak, ali već u gimnaziji naglo sam popustio i, sve do petog, šestog razreda gimnazije, jedva sam se provlačio kao, – „dobar đak“. A učio sam u, zbilja, elitnim školama. Prva dva razreda osnovne škole, u školi Kralja Petra I, u istoimenoj ulici (rodio sam se na stotinak metara od ove škole u Zadarskoj ulici, na Varoš-kapiji; i danas najviše volim taj kraj Beograda oko Saborne crkve, Kosančićevog venca, Kalemegdana), a druga dva razreda, kada smo se preselili sa Varoš-kapije, u školi kralja Aleksandra, u Dečanskoj ulici. Kada je došlo vreme za gimnaziju, roditelji su me upisali u Drugu mušku gimnaziju, koja se nalazila na mestu današnje zgrade „Politike“. Srušena je, nažalost, do temelja, za vreme aprilskog bombardovanja 1941. godine. Svuda u školama imao sam odlične nastavnike.
Adolescentno doba značilo je za mene potpun preokret – u mišljenju osećanju, ponašanju. Od ekstravertnog, živog i nemirnog dečaka, koga su u dva maha hteli da isteraju iz gimnazije zbog nemirluka – do 15, 16. godine iz vladanja sam uvek imao na kraju godine trojku, a u toku godine i jedinicu, što je značilo „ukor nastavničkog saveta“; zajedno sa našim poznatim pesnikom i prevodiocem Dragoslavom Andrićem, bio sam najnemirniji učenik u razredu – u toku veoma burnog i složeno proživljenog adolescentnog doba, iz mene se iščaurio, na prilično iznenađenje i roditelja i rodbine, introvertan „mislilac“ (blago ironično pomišljam na Rodenovog „Mislioca“), koji se, već na velikoj maturi u gimnaziji, odlučivao samo između dva fakulteta: teološkog i „čisto“ filosofskog. Posle jedne ozbiljnije povrede oka i moga prvog „ozbiljnog“ zaljubljivanja u jednu udatu ženu, oftalmologa, koja me je divno lečila i izlečila, odlučio sam da studiram medicinu (za koju je, istina, moj otac, odavno, „navijao“). A kad se jedan moj dobar drug naglo razboleo od shizofrenije, i posle godinu dana lečenja umro (od tuberkuloze pluća), čvrsto sam rešio da se upišem na medicinu radi psihijatrije. Verovao sam onda, u svojoj omnipotenciji, da ću razrešiti tajnu shizofrenije i kao psihijatar-psihoterapeut pomoći svim drugim shizofrenim nesrećnicima, kada ništa nisam mogao da uradim da spasem moga druga Dimitrija.
Naravno da sam u adolescentnom dobu, pa i malo kasnije, pisao stihove, priče; započeo sam i sa pisanjem dva romana, a čitavo vreme mladosti, sve do 14, pa, bogami, i do 40. godine, pisao sam dnevnik. Nalazio sam u njemu veliku utehu i radost; uobličavao sam svoja skrivena i tamna osećanja prevodeći ih u slova dnevnika, tesao sam rečenice i ne sluteći da ću jednom početi da se bavim ozbiljnije književnošću i književnom kritikom. Neke od pesama koje sam napisao posle Drugog svetskog rata, objavio sam u tadašnjem književnom časopisu „Svedočanstva“ i doživeo oštru, a za ono vreme i opasnu kritiku, ni od koga manje, nego od Oskara Daviča. On je, tom prilikom, napao još nekoliko pesnika koji su se pojavili u istom časopisu kao – „dekadentne pesnike“.
Ne mislim da je Davičova kritika bila razlog što sam pisao sve manje pesama, već je razlog bio u mojoj većoj naklonosti prema proznom kazivanju sebe.
Vladeta Jerotić
Izvor: rastko.rs