Јеспер Јул био је породични терапеут, предавач, аутор и педагог који има центре за подршку у 15 земаља широм света, а његови наслови објављени су у више од 30 земаља. У последње две деценије формулисао је нов прилаз васпитавању, развоју и социјализацији деце. Замисао му је била да инспирише и подржи родитеље и професионалце како би деца могла да одрасту ментално и социјално здрава, што чини пружајући ефикасну и применљиву алтернативу насилним и увредљивим методама васпитања којима су деца често изложена.
У својој књизи под називом Агресија – зашто је неопходна нашој деци и нама, покушава (и рекли бисмо – успева) да расветли појам агресије код деце, њеног порекла и дечјих порива и инстинкта који их терају да се понашају на друштвено неприхватљив начин. Јеспер Јул наводи низ примера, ситуација у којима родитељи веома често погрешно реагују на агресију детета, продубљујући тиме проблем, иако имају најбољу намеру.
Аутор је одлучио да напише ову књигу о агресији – с посебним освртом на понашање предшколске и школске деце – зато што изузетно велики број деце иде код терапеута јер исказују фрустрације, бес или се „насилно понашају“. Резултат је бруталан: деца су одбачена и окривљена. Аутор зато објашњава основне и друштвене корене агресивних емоција, појашњава како да их схватимо и како да се изборимо с њима и у породици и у институцијама.
Овде доносимо једну ситуацију из књиге у којој ће се, сигурни смо, велики број родитеља пронаћи
Ако не послушаш, видећеш!
Одрасли ову реченицу често користе кад покушавају да спрече нежељено понашање деце. Она одражава стил васпитања који је био распрострањен међу нашим родитељима на почетку индустријализације и који је у извесном смислу био неопходан – стил једне епохе у којој је на цени била способност да се потчини и прилагоди, да се буде послушан према ауторитетима.
Данас родитељи и васпитачи нерадо користе појмове правило и казна. Уместо тога, говоре о границама и последицама. Међутим и даље се држе истог старог концепта према коме нема важнијег циља него да се дете прилагоди и уклопи. Терминологија се, истина, променила и сад је политички коректнија, али је логика остала иста – ако ти не поштујеш моја правила, ја ћу повредити твој интегритет или ћу ти ускратити блискост са мном. То је огољена агресивност! А пошто деца сарађују тако што подражавају понашање родитеља, ово веома брзо (или 10 – 20 година касније) води агресивности или аутодеструктивном понашању.
Важно је да деца стекну искуство да њихово понашање има последица. Све што чинимо има последице, жељене и нежељене. И једне и друге су од суштинског значаја за дететов процес учења; то значи да уче из свог искуства, а не из придика одраслих.
Ако дете покуша да се попне на дрво, а родитељи то сматрају опасним, сигурно ће рећи:
„Немој то да радиш! Сувише си мали, опасно је, пашћеш!”
„Рекао сам ти да се не пењеш! Ако ме не послушаш, видећеш!”
„Зар стварно морам да те изударам по задњици да би ме чуо?!” (Пљус!)
Брига одраслих се повећава и врло брзо претвара у агресију, само зато што дете следи свој природни инстинкт и хоће да научи нешто о циљевима које себи поставља, а који тренутно превазилазе његове способности.
Ударци по задњици или грдња нису последице већ казна. Ако детету дозволимо да се пење на дрво, највероватније ће неколико пута пасти и повредити задњицу. Бол је природна последица његовог понашања. Ту лекцију ће запамтити али му притом неће бити повређен интегритет, ометена воља и спремност да учи и да се развија. А оно што је најважније јесте да млада душа неће бити оптерећена стидом и кривицом.
Једино што родитељи у том случају морају да ураде јесте да га гледају и да уживају у његовој потреби да настави да се развија. Ако падне, треба да га погледају у лице и питају: „Је л’ те заболело?” или да потврде: „О, па то је баш заболело! Треба ли ти помоћ?” Неколико стотина таквих подељених искустава и дете ће бити у стању да при поласку школу зрачи осећајем сопствене вредности и самопоуздањем, а да ни од једног школског изазова не узмиче зато што му је нов и неуобичајен. Уз то, у школу ће понети и вредно основно искуство да су одрасли ту за њега ако му затребају, а не обратно. За његове родитеље, вредност је у томе што уче да детету укажу поверење, па стога могу да се опусте и да своју енергију унесу у друге области живота.
(Одломак из књиге Агресија, Јеспера Јула)