Свуда у Европи на цени су послушна деца. Зато би родитељи требало на време да покажу подршку својој деци јер иначе она неће преживети школски систем. Деци се у раздобљу од 6 до 9 година и те како може објаснити да неким стварима у школи не могу рећи „не“, већ да једноставно морају учествовати. И они већином успевају да учествују, али су им за то потребни признање и подршка родитеља. Школе по правилу желе да родитељи заступају школску филозофију и да не буду на страни деце, али на тај начин се деца осећају усамљено. Зато је екстремно важно да су родитељи сто посто уз њих.
Осим тога, требало би да своју децу што раније научимо да кажу „не“ мирне савести. Мирна савест одлучујући је аспект. Већина наставника осећа се испровоцирано када им деца добаце дрско или агресивно „не“, али ако дете љубазно и одлучно каже „не“ онда наставници знају шта им је чинити.
У Немачкој и Аустрији често сусрећемо родитеље који се жале због снажне флуктуације наставничког особља па говоре и о личним проблемима с појединим наставницима. Један потцењује њихову ћерку, други јој поклања премало пажње, трећи је узео на зуб. Родитељи у таквим ситуацијама размишљају чак и да дете пребаце у другу школу, па и да се преселе. Ја одлучно саветујем да то не чине јер је за дете важно да научи да се носи и са тешким особама. Осим тога, родитељи могу да буду срећни ако је дете имало само једног лошег наставника. Сами наставници не успевају увек да на прави начин допру до сваког ученика и деца морају бити спремна на такав систем.
Напослетку, све су то корисна искуства, па не би требало ми да покушавамо да заштитимо децу од њих.
У целој тој дебати око школа, увек је реч о структуралним питањима. Нпр, треба ли инсистирати на целодневној школи. А то уопште није важно. Важно је да будемо свесни тога да школе нису у стању да наставницима понуде вредно и привлачно радно место. Обично запне већ код управе, а ако нисмо у стању да етаблирамо добра радна места за одрасле, онда нисмо у стању да успоставимо плодно окружење ни за децу.
То је као и у породици: деци може бити добро само ако је одраслима добро. Сматрам да не говоримо о садржају, јер школе су политички инструменти. У данашње време наши политичари задужени за образовање падају у колективну психозу чим стигну резултати ПИСА тестова и сматрају да одмах и хитно морају нешто да поправе.
Међутим, требало би да говоримо о томе да је и у школи реч о међуљудским односима, те не би требало да се бавимо питањем зашто су толики наставници престали да се радују свом послу. Наиме, они се непрестано налазе у дефанзиви и трпе свакодневне нападе на свој ауторитет и своје границе. Стога нема смисла поларизовати родитеље, наставнике и ученике. Бројни родитељи сасвим наивно захтевају од школе да буде ту за њихову децу. Али школе нису ту за децу, никад нису ни биле. Школе су обавеза, оне служе друштву и представљају присилно педагошко догађање које траје неко време.
У првом реду, у школама би требало да влада добра сарадња између наставника и њихових надређених, затим између наставника и ученика и између наставника и родитеља. Међутим, у читавој Европи се образовање наставника уопште не бави тиме како ће наставник успоставити смислен контакт са ученицима или са њиховим родитељима. Наставници се понашају као аматери јер јесу аматери и то им не можемо замерити. Не замерамо ни месару што није пекар.
Наравно, постоје међу наставницима природни таленти, али већина оних које знам заправо је у дефанзиви. Непрестано се жале да су незадовољни својом службом и сумњају у професију. То је права трагедија. Целодневна или полудневна трагедија, сасвим је свеједно.
Текст преузет из књиге Пет темеља породичног живота, Јеспера Јула.