Jованова прича

март 28, 2016

Била је прохладна зимска ноћ, 20. 12. 2013. Моја мама је имала заказан преглед код доце Александра у 18 часова. Те ноћи смо се први пут срели моја мама и ја. То је био необичан сусрет, путем неког екрана, доце га стручно зову нешто ултра…звук… Мама каже да сам био тада јако јако мали, доца ме је назвао фетусом! Срам га било! Није ми се свидело то име, али нисам се пуно обазирао на то, јер су ме мама и тата већ тада називали својим чедом и својом срећом. Сви смо нестрпљиво очекивали сусрет, али онај прави, када се споје ручице у велики загрљај и када се осети додир и топлина које толико значе!

tata i mala beba
За девет месеци, колико сам становао на адреси Стомак бб, ишао сам са мамом на посао, слушао са њом музику, често имао тренинг фудбала (верујем да је мојој мами сваки ударац мојом малом ногом узнемирио сан и одмор!),много јео, често штуцао…

Девети месец и честе контроле. Ишао сам на неки преглед где су ми мерили откуцаје срца…А откуцаји срца излазили на папир. И тада су ме прозвали лењивац и спавалица. Кад год преглед, а ја ухватим једну туру сна и евентуално епизоду штуцања, а није ретко било ни сисање прста. Већ тада сам знао да ће ми главни посао бити сисање и спавање.

У раним јутарњим сатима, 06. јула, одлучио сам да напустим адресу Стомак бб и дођем на овај свет, међу вас и да коначно упознам своје родитеље.

Одмах по рођењу, мазио сам се са мамом и спавао поред ње. Није ми се свидео овај свет, био је хладнији од маминог стомака… Па неки звуци, па много људи, па много, много беба и плача…На све стране…Мали оркестар у болници, били смо сви као једно…

Пар сати након мог доласка на свет, осетих глад… „Аааааааа“, једино тако умех маму да дозовем у помоћ. Одмах затим осетих неку топлину, додир. Да, мама ме је узела у наручје. Тако сам се осећао сигурно и заштићено, као некада, у стомаку. Помиловала ме је по коси и пољубила у образ. Мојим уснама привукла је нешто велико, налик лопти, са вентилом у средини. Осетих мирис тако леп и увукох лопту у своја уста. Њам, њам било је тако укусно! Био сам јако неспретан, слабашан и сикио сам пола сата једну лопту. Е, то ми није било доста. Узео сам и другу лопту пуну жутог сока и сикио пола сата. Сат времена тура… Мами није сметало, она је уживала… Причала ми је нешто, било је тако лепо и умилно, иако нисам ништа разумео. Упркос томе, тражио сам сваки пут да ми прича и да ме милује. Није јој било тешко. Сваких три сата тражио сам велике лопте, миловање и занимљиву причу. Мама би ми то несебично омогућавала. Лопте су увек биле пуне жутог сока и никада нисам био гладан. Заволео сам сисање и то ми је био омиљени радни задатак.

То је трајало два цела дана, а већ трећег дана мами сам створио проблем. Доца је рекла да мама и ја не можемо кући, јер сам жут. Та ужасна жутица ме је однела из мамине и моје собе и долазио сам да се дружим са њом и лоптама само када је то било нужно и када су тете у болници приметиле да сам гладан. Мамине лопте су биле све веће и нисам могао да попијем сав сок који је био у њима. Мами је било напорно да носи тако тешке лопте и једва је чекала да дођем да се играм са њима. Тете у болници су покушале да издувају моје лопте, али мами је то било сувише болно, па је одлучила да се сама побрине за њих. Сећам се да је мама једном заплакала од бола и ја сам хтео да јој помогнем и делимично сам успевао у томе, јер се мој апетит из сата у сат повећавао.

Коначно четвртог дана смо стигли кући и проблемима је дошао крај. Сикио сам и даље свака три сата, а лопте су биле онолико пуне колико је и мени требало. Како сам растао, мој радни задатак је био све лакши и све вољенији. Кажу да бебе имају преко 220 разлога за плач, али то за мене није случај. Моја мама каже да ја имам само два разлога, глад и поспаност, мада мислим да је овај први најчешћи. Тешка срца морам да признам да сам се уобразио и размазио. Мамине велике лопте постале су ми омиљене, не само за утољавање глади, већ и за смиривање у тренуцима када сам био нервозан, поспан, када ми је било досадно. Мама каже да нисам баш леп када плачем и тражим сику. Углавном када осетим глад вриснем у јак и продоран плач и захтевам сику одмах. Мама не стигне ни да се припреми, а ја непрестано плачем и изазовем праву пометњу у кући. Али, то је јаче од мене и мама ми не замера због тога. Уосталом, друге бебе плачу због толико других небитних разлога, а ја само због једног. Мојој мами је лако да зна шта недостаје, јер је то увек само сика.

Сада сиким углавном на свака два сата по двадесетак минута, али неретко тражим сику и када сам поспан и када ми фали топлина. Некако, мама и ја смо у тим тренуцима најближи и остварујемо онако јаку везу као када сам био у стомаку преко пупчане врпце.

Мама ме и даље милује по коси и прича ми безброј неких прича које ја још увек не разумем, али зато препознајем њен глас и када је више њих у просторији. Ја углавном волим да ставим ногице на мамин стомак и волим када ме она чешка и мази прстиће. Док сам био мали волео сам да ми мази руке, тада бих је јако стегнуо, јер сам се осећао сигурним. Међутим, моје руке су сада заузете и имају други задатак. Сада обе своје руке користим да обухватим мамину велику лопту како се случајно не би откотрљала и побегла.

Додуше, некада ми то не успева, јер је лопта велика, али ја се не дам и не одустајем. Неретко се деси да заспим током сисања и да ме мама пробуди када покуша да извуче вентил из мојих уста. Тада се побуним, пробудим и наставим да сиким као да се ништа није десило. Али, углавном одмах поново заспим, јер сам већ и први пут када сам заспао био сит, само ето, није за похвалу, похлепан сам и никад сит.

Али, морам ипак да се и похвалим и кажем да ноћу сада сиким само два пута и то врло кратко. Желим да се мама одмори током ноћи, јер ми посвети цео свој дан и заслужила је одмор. Додуше, не кажем да ми не недостаје сика и да бих могао да проведем цео дан са њом у устима, али ја овако велики знам када треба рећи доста.

Ето, другари моји то је моје велико искуство за ове четири недеље, колико и имам. Надам се да ће неко моју причу прочитати и нешто научити из ње, насмејати се и препричати некој другој мами и њеној беби.

Извор: bebac.com

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама