Колумна: Сунђери и креде
Аутор: Борис Јашовић
Епидемија обавезног намицања бодова и сакупљања сертификата о стручном усавршавању, нагнала је многе просветне трудбенике да се врло радо подвргну имунизацији, то јест стручном усавршавању. А пошто таква цепљења, то јест усавршавања, и те како коштају, онда просветни трудбеници ретко пропуштају прилику да се усавршавају у организацији институције у којој раде. Прво, џабалеску је. Друго, добија се камара бодова. Треће, увек буде неке клопе и зезања.
Мада није све тако сјајно…
Стручно усавршавање по неписаном правилу падне у дане викенда када већина просветних радника увелико избацује из главе слику учионице са све таблом и ученицима приде. Елем, викенд је за просветног радника оно што је за нафтног магната из Тексаса седмица дана на Бахамима – дакле, једини период када се осећа као људско биће, а не као бирократизовани продукт реформисаног школства.
Но добро, нешто се мора и жртвовати.
Први дан стручног усавршавања резервисан је за ритуално окупљање просветних радника и њихово упознавање са предавачима, те планом и програмом рада за та два дана. Но, пошто сваки семинар неодољиво подсећа на претходни (као и на будући), искусним полазницима није толико интересантна сама садржина семинара, колико им је занимљив распоред пауза. Заправо, стиче се утисак како су просветни радници на стручним усавршавањима искључиво ради пауза, а само на нивоу статистичке грешке због самог семинара.
Невоље, додуше, почињу знатно пре почетка стручног усавршавања. На пример, уколико је у теорији и постојао план да се са стручним усавршавањем почне у 10 часова пре подне, у пракси се тај почетак обично развуче до 10 и 20, евентуално до пола 11. Ради се (изгледа) о утицају који су на професоре извршили њихови ученици који редовно касне на прве часове (нарочито у првој смени), па им због тога треба прогледати кроз прсте (професорима, не ученицима) – а што љубазни предавачи, због мира у кући, у великом броју случајева и чине.
Љубазни предавачи су по природи ствари љубазни, јер се труде да шармирају полазнике неком врстом “стегнуте лепршавости” – што се, такође по природи ствари, неретко заврши дебаклом.
Као прво, полазници су (не заборавимо то), због стручног усавршавања жртвовали викенд, оставили своје најмилије да код куће тихо пате за њима, те стога најмање могу бити заинтересовани за доскочице расположених предавача (који би да оставе утисак). Због тога прва по реду пауза наиђе док сте рели “креда”, и обично потраје бар десетак минута дуже од уговореног тајминга.
Најпре треба испушити цигарете, затим испити кафе и чајеве па напослетку објективно изоговарати предаваче, те констатовати како је семинар већ увелико сморио и како просветари свашта морају да трпе зарад ионако бедне плате.
Али, све су ово добро познате ствари. Као што су уосталом добро познати и карактеристични типови полазника које можете срести на сваком боговетном усавршавању – па то напослетку поприма облик научног закона, односно научне типологије.
Ипак, кренимо редом – уз обавезну напомену да сваком од идеалних типова у наставку текста могу подједнако припадати просветари и мушког и женског пола.
Тип – Коментатор
Има опсесивну потребу да непрестано (на сав глас) коментарише дешавања на семинару. Са места добацује, критикује, опомиње, даје властито мишљење о свему и свачему (поготово о свачему) – где се теме крећу у распону од Младена Шарчевића до Доналда Трампа и независности Каталоније.
“Коментатор” прво каже, па тек онда размисли. Предавачи га не симпатишу јер губе драгоцену енергију киптећи од беса што не могу да га савладају.
Често је у сукобу са “ометачем”.
Тип – Ометач
Обично (мада није правило), долази из редова “угледних” представника колективних тела, попут рецимо синдиката. “Ометач” је по форми сличан “Коментатору”, али се од њега разликује по садржини властитих интервенција. “Ометач” такође прекида предаваче, али то чини ређе од “Коментатора” – на пример, само онда када у предавачевом излагању препозна напад на струку или синдикат. “Да ли је нешто у складу са законом или није? Зашто се садржај семинара спроводи само у теорији? Зашто седимо безвезе овде, када ништа од реченог није применљиво у пракси?”
“Ометач” је често у вербалном дуелу са “Коментатором”, али неретко зна да изазове на мегдан и “Кратког фитиљка” – поготово ако овај обитава у супарничком синдикату, илити струковном клану.
Тип – Кратки фитиљко
Карактеристичан је по томе што лако плане. Период његовог сагоревања је изузетно кратак, што другим речима значи да се “Кратаки фитиљко” већ до прве паузе зна обрачунати и са “Коментатором” и са “Ометачем”.
Сметају му њихове повремене упадаце, али се и сам препушта чарима афективног реаговања – сваки пут када крене да опомиње присутне да се суздрже од било каквог коментарисања јер су (забога) на семинару. Не увиђа, међутим, да и сам/сама својим протуивупадицама нарушава ток стручног усавршавања.
Тип – Забављач
Долази на семинар искључиво ради бодова па трауму због уништеног викенда компензује причањем вицева и ловачких прича. Ретко се јавља да нешто паметно каже, али зато тихо (тек толико да га чују чланови групе којој припада), реплицира предавачима “духовитим” досеткама које су једино њему/њој смешне.
Тип – Весељак
Ако је “Коментатор” теза а “Ометач” антитеза, онда је “Весељак” синтеза. Другим речима, “Весељак” долази из базе, то јест из народа те (стога) своје гласно изговорене упадице искључиво базира на здравом сељачком хумору. Невоља је у томе што тај здрав сељачки хумор, због своје структуралне наивности, пречесто заголица малограђански нерв у осталим полазницима стручног усавршавања – што може (али не мора), водити потенцијалном подгревању вршњачког насиља.
Тип – Стидљивко
Ретко (на глас) коментарише било шта. Али зато активно учествује у радионицама (на нивоу групе), мада никада не преузима улогу презентера. Делује као да му је непријатно што је уопште ту где јесте. Уколико предавач постави питање “Стидљивку” он/она се обавезно благо зарумени.
Тип – Старац Фочо од стотину љета
Одаје утисак мудраца који је замишљен над проблемима човечанства. Сматра да је човек мудрији уколико не проговара. Делује као да је запао у кататонично стање, и то већ на почетку семинара, након уводног упознавања предавача и полазника.
Ретко комуницира са члановима групе којој припада, али може бити јако користан приликом тимског рада, нарочито уколико остали чланови групе не умеју да заврше задатак. Тада их изнебуха осоколи следећим мудријашким речима: “Добро је. То је то. Хајте, излажите”.
Тип – Ровокопач
Сушта супротност “Старцу Фочи од стотину љета”. Краси га изузетан предузетнички дух. Не држи га место па се непрестано врпољи, прича и гестикулира. Прави је покретни вулкан идеја – како најбрже реализовати задатак на нивоу групе.
Често записује предлоге који остали чланови групе изговарају у склопу задате теме, али на крају редовно прогура сопствену идеју као кључну и најгенијалнију. (Мада, то се ионако подразумева).
Неретко иступа у име групе и презентује њен рад, мада у знатно мањој мери неголи “Спикер”.
Тип – Спикер
Овом типу просветног радника семинар пружа (осим бодова) идеалну компензацију за професију о којој је вазда потајно маштао – телевизијском или радијском спикеру. Зато он/она не пропушта прилику да презентује рад групе којој на семинару припада.
Неретко се за позицију презентера бори са “Ровокопачем”, али на крају ипак извуче тањи крај.
Тип – Партибрејкер
Познат је по томе што на почетку сваке паузе полугласно коментарише дотадашњи ток семинара речима: “Ужас, карастрофа”. Без обзира да ли је до тог тренутка семинар био екстремно досадан или пак неуобичајено интересантан.
Тип – Ортак
Не пропушта прилику да се зближи са предавачима након чега их почне третирати као чланове уже родбине. Увек је ту да их нешто насамо приупута – обично за време паузе. То по правилу досади предавачима већ након друге трећине семинара, па га сутрадан обавезно крену заобилазити јефтиним изговорима: “Извините, само да припремим стикере за следећу вежбу”.
Тип – Шармер
Хода као да је ослободио школу од непријатељског агресора 1945. године. Током излагања предавача намешта подругљиву гримасу која из његове/њене перспективе означава саркастични презир према семинару.
Жвакање жваке је такође заштитни знак “Шармера”, будући да тиме жели да подцрта лежерну незаинтересованост за стручно усавршавање.
Попут “Старца Фоче од стотину љета”, “Шармер” сматра да је паметнији када ћути. Ипак, его му/јој не дозвољава да не изговори јавно баш ништа током семинара, што се напослетку сведе на гомилу бесмислица и општих места.
Тип – Хватач кривине
Често излази из учионице као да има дијареју или хронично обољење бешике. Када оде у тоалет, нема га/је и по пола сата, а често проналази и оригиналне изговоре да раније шмугне кући.
Тип – Превртач окица
Кад год неко током излагања прредавача погледа у његовом/њеном правцу, он/она преврне очима у стилу “уф, какав смор”.
Тип – Прометеј
Присуствује семинару јер жели нешто да научи и да ученицима пренесе „ватру“ сазнања. Активно учествује у радионицама Не инсистира на презентовању групног рада, нити гласно коментарише дешавања током семинара. Ако и постави неко питање остали учесници га/је радо означе (занимљиво не „Коментатора“, „Ометача“ или „Весељака“), као главног кривца због петоминутног прекорачења договореног радног времена.
***
За крај треба напоменути да се просветни радници на стручним усавршавањима у огромној већини случајева понашају као немирни ђаци, што је веома интересантан феномен с обзиром на то да најнемирнији међу њима (они које предавачи једва успевају да обуздају), редовно од својих ученика траже гвоздену, војничку дисциплину на часу.