Kolumna: Sunđeri i krede
Autor: Boris Jašović
Epidemija obaveznog namicanja bodova i sakupljanja sertifikata o stručnom usavršavanju, nagnala je mnoge prosvetne trudbenike da se vrlo rado podvrgnu imunizaciji, to jest stručnom usavršavanju. A pošto takva cepljenja, to jest usavršavanja, i te kako koštaju, onda prosvetni trudbenici retko propuštaju priliku da se usavršavaju u organizaciji institucije u kojoj rade. Prvo, džabalesku je. Drugo, dobija se kamara bodova. Treće, uvek bude neke klope i zezanja.
Mada nije sve tako sjajno…
Stručno usavršavanje po nepisanom pravilu padne u dane vikenda kada većina prosvetnih radnika uveliko izbacuje iz glave sliku učionice sa sve tablom i učenicima pride. Elem, vikend je za prosvetnog radnika ono što je za naftnog magnata iz Teksasa sedmica dana na Bahamima – dakle, jedini period kada se oseća kao ljudsko biće, a ne kao birokratizovani produkt reformisanog školstva.
No dobro, nešto se mora i žrtvovati.
Prvi dan stručnog usavršavanja rezervisan je za ritualno okupljanje prosvetnih radnika i njihovo upoznavanje sa predavačima, te planom i programom rada za ta dva dana. No, pošto svaki seminar neodoljivo podseća na prethodni (kao i na budući), iskusnim polaznicima nije toliko interesantna sama sadržina seminara, koliko im je zanimljiv raspored pauza. Zapravo, stiče se utisak kako su prosvetni radnici na stručnim usavršavanjima isključivo radi pauza, a samo na nivou statističke greške zbog samog seminara.
Nevolje, doduše, počinju znatno pre početka stručnog usavršavanja. Na primer, ukoliko je u teoriji i postojao plan da se sa stručnim usavršavanjem počne u 10 časova pre podne, u praksi se taj početak obično razvuče do 10 i 20, eventualno do pola 11. Radi se (izgleda) o uticaju koji su na profesore izvršili njihovi učenici koji redovno kasne na prve časove (naročito u prvoj smeni), pa im zbog toga treba progledati kroz prste (profesorima, ne učenicima) – a što ljubazni predavači, zbog mira u kući, u velikom broju slučajeva i čine.
Ljubazni predavači su po prirodi stvari ljubazni, jer se trude da šarmiraju polaznike nekom vrstom “stegnute lepršavosti” – što se, takođe po prirodi stvari, neretko završi debaklom.
Kao prvo, polaznici su (ne zaboravimo to), zbog stručnog usavršavanja žrtvovali vikend, ostavili svoje najmilije da kod kuće tiho pate za njima, te stoga najmanje mogu biti zainteresovani za doskočice raspoloženih predavača (koji bi da ostave utisak). Zbog toga prva po redu pauza naiđe dok ste reli “kreda”, i obično potraje bar desetak minuta duže od ugovorenog tajminga.
Najpre treba ispušiti cigarete, zatim ispiti kafe i čajeve pa naposletku objektivno izogovarati predavače, te konstatovati kako je seminar već uveliko smorio i kako prosvetari svašta moraju da trpe zarad ionako bedne plate.
Ali, sve su ovo dobro poznate stvari. Kao što su uostalom dobro poznati i karakteristični tipovi polaznika koje možete sresti na svakom bogovetnom usavršavanju – pa to naposletku poprima oblik naučnog zakona, odnosno naučne tipologije.
Ipak, krenimo redom – uz obaveznu napomenu da svakom od idealnih tipova u nastavku teksta mogu podjednako pripadati prosvetari i muškog i ženskog pola.
Tip – Komentator
Ima opsesivnu potrebu da neprestano (na sav glas) komentariše dešavanja na seminaru. Sa mesta dobacuje, kritikuje, opominje, daje vlastito mišljenje o svemu i svačemu (pogotovo o svačemu) – gde se teme kreću u rasponu od Mladena Šarčevića do Donalda Trampa i nezavisnosti Katalonije.
“Komentator” prvo kaže, pa tek onda razmisli. Predavači ga ne simpatišu jer gube dragocenu energiju kipteći od besa što ne mogu da ga savladaju.
Često je u sukobu sa “ometačem”.
Tip – Ometač
Obično (mada nije pravilo), dolazi iz redova “uglednih” predstavnika kolektivnih tela, poput recimo sindikata. “Ometač” je po formi sličan “Komentatoru”, ali se od njega razlikuje po sadržini vlastitih intervencija. “Ometač” takođe prekida predavače, ali to čini ređe od “Komentatora” – na primer, samo onda kada u predavačevom izlaganju prepozna napad na struku ili sindikat. “Da li je nešto u skladu sa zakonom ili nije? Zašto se sadržaj seminara sprovodi samo u teoriji? Zašto sedimo bezveze ovde, kada ništa od rečenog nije primenljivo u praksi?”
“Ometač” je često u verbalnom duelu sa “Komentatorom”, ali neretko zna da izazove na megdan i “Kratkog fitiljka” – pogotovo ako ovaj obitava u suparničkom sindikatu, iliti strukovnom klanu.
Tip – Kratki fitiljko
Karakterističan je po tome što lako plane. Period njegovog sagorevanja je izuzetno kratak, što drugim rečima znači da se “Krataki fitiljko” već do prve pauze zna obračunati i sa “Komentatorom” i sa “Ometačem”.
Smetaju mu njihove povremene upadace, ali se i sam prepušta čarima afektivnog reagovanja – svaki put kada krene da opominje prisutne da se suzdrže od bilo kakvog komentarisanja jer su (zaboga) na seminaru. Ne uviđa, međutim, da i sam/sama svojim protuivupadicama narušava tok stručnog usavršavanja.
Tip – Zabavljač
Dolazi na seminar isključivo radi bodova pa traumu zbog uništenog vikenda kompenzuje pričanjem viceva i lovačkih priča. Retko se javlja da nešto pametno kaže, ali zato tiho (tek toliko da ga čuju članovi grupe kojoj pripada), replicira predavačima “duhovitim” dosetkama koje su jedino njemu/njoj smešne.
Tip – Veseljak
Ako je “Komentator” teza a “Ometač” antiteza, onda je “Veseljak” sinteza. Drugim rečima, “Veseljak” dolazi iz baze, to jest iz naroda te (stoga) svoje glasno izgovorene upadice isključivo bazira na zdravom seljačkom humoru. Nevolja je u tome što taj zdrav seljački humor, zbog svoje strukturalne naivnosti, prečesto zagolica malograđanski nerv u ostalim polaznicima stručnog usavršavanja – što može (ali ne mora), voditi potencijalnom podgrevanju vršnjačkog nasilja.
Tip – Stidljivko
Retko (na glas) komentariše bilo šta. Ali zato aktivno učestvuje u radionicama (na nivou grupe), mada nikada ne preuzima ulogu prezentera. Deluje kao da mu je neprijatno što je uopšte tu gde jeste. Ukoliko predavač postavi pitanje “Stidljivku” on/ona se obavezno blago zarumeni.
Tip – Starac Fočo od stotinu ljeta
Odaje utisak mudraca koji je zamišljen nad problemima čovečanstva. Smatra da je čovek mudriji ukoliko ne progovara. Deluje kao da je zapao u katatonično stanje, i to već na početku seminara, nakon uvodnog upoznavanja predavača i polaznika.
Retko komunicira sa članovima grupe kojoj pripada, ali može biti jako koristan prilikom timskog rada, naročito ukoliko ostali članovi grupe ne umeju da završe zadatak. Tada ih iznebuha osokoli sledećim mudrijaškim rečima: “Dobro je. To je to. Hajte, izlažite”.
Tip – Rovokopač
Sušta suprotnost “Starcu Foči od stotinu ljeta”. Krasi ga izuzetan preduzetnički duh. Ne drži ga mesto pa se neprestano vrpolji, priča i gestikulira. Pravi je pokretni vulkan ideja – kako najbrže realizovati zadatak na nivou grupe.
Često zapisuje predloge koji ostali članovi grupe izgovaraju u sklopu zadate teme, ali na kraju redovno progura sopstvenu ideju kao ključnu i najgenijalniju. (Mada, to se ionako podrazumeva).
Neretko istupa u ime grupe i prezentuje njen rad, mada u znatno manjoj meri negoli “Spiker”.
Tip – Spiker
Ovom tipu prosvetnog radnika seminar pruža (osim bodova) idealnu kompenzaciju za profesiju o kojoj je vazda potajno maštao – televizijskom ili radijskom spikeru. Zato on/ona ne propušta priliku da prezentuje rad grupe kojoj na seminaru pripada.
Neretko se za poziciju prezentera bori sa “Rovokopačem”, ali na kraju ipak izvuče tanji kraj.
Tip – Partibrejker
Poznat je po tome što na početku svake pauze poluglasno komentariše dotadašnji tok seminara rečima: “Užas, karastrofa”. Bez obzira da li je do tog trenutka seminar bio ekstremno dosadan ili pak neuobičajeno interesantan.
Tip – Ortak
Ne propušta priliku da se zbliži sa predavačima nakon čega ih počne tretirati kao članove uže rodbine. Uvek je tu da ih nešto nasamo priuputa – obično za vreme pauze. To po pravilu dosadi predavačima već nakon druge trećine seminara, pa ga sutradan obavezno krenu zaobilaziti jeftinim izgovorima: “Izvinite, samo da pripremim stikere za sledeću vežbu”.
Tip – Šarmer
Hoda kao da je oslobodio školu od neprijateljskog agresora 1945. godine. Tokom izlaganja predavača namešta podrugljivu grimasu koja iz njegove/njene perspektive označava sarkastični prezir prema seminaru.
Žvakanje žvake je takođe zaštitni znak “Šarmera”, budući da time želi da podcrta ležernu nezainteresovanost za stručno usavršavanje.
Poput “Starca Foče od stotinu ljeta”, “Šarmer” smatra da je pametniji kada ćuti. Ipak, ego mu/joj ne dozvoljava da ne izgovori javno baš ništa tokom seminara, što se naposletku svede na gomilu besmislica i opštih mesta.
Tip – Hvatač krivine
Često izlazi iz učionice kao da ima dijareju ili hronično oboljenje bešike. Kada ode u toalet, nema ga/je i po pola sata, a često pronalazi i originalne izgovore da ranije šmugne kući.
Tip – Prevrtač okica
Kad god neko tokom izlaganja prredavača pogleda u njegovom/njenom pravcu, on/ona prevrne očima u stilu “uf, kakav smor”.
Tip – Prometej
Prisustvuje seminaru jer želi nešto da nauči i da učenicima prenese „vatru“ saznanja. Aktivno učestvuje u radionicama Ne insistira na prezentovanju grupnog rada, niti glasno komentariše dešavanja tokom seminara. Ako i postavi neko pitanje ostali učesnici ga/je rado označe (zanimljivo ne „Komentatora“, „Ometača“ ili „Veseljaka“), kao glavnog krivca zbog petominutnog prekoračenja dogovorenog radnog vremena.
***
Za kraj treba napomenuti da se prosvetni radnici na stručnim usavršavanjima u ogromnoj većini slučajeva ponašaju kao nemirni đaci, što je veoma interesantan fenomen s obzirom na to da najnemirniji među njima (oni koje predavači jedva uspevaju da obuzdaju), redovno od svojih učenika traže gvozdenu, vojničku disciplinu na času.