Iskreno, i meni je trebalo neko vreme da sama shvatim ovo što sam napisala u naslovu. Život je nepredvidiv i često nas iznenadi, stvari retko teku glatko i predvidivo, turbulencije su neminovne, a na nama je da naučimo kako održati ravnotežu.
Kada imate posebno dete, malo po malo i na vas prelazi ta njegova aura posebnosti. Ta rečenica nije nikakva intimna uteha jedne majke deteta s teškoćama u razvoju, već naprosto životna činjenica sazdana od čistog, nepatvorenog i sto posto iskrenog iskustva.
U trenutku kada sam počela da pišem ovaj blog misao vodilja bila mi je predočiti čitaocima jedan vid drugačijeg roditeljstva. Kako pre svega prihvatiti činjenicu da imate drugačije dete, saživeti se s njom, kako preživeti, kako živeti i, na kraju, kako uživati.
Mogla bih pisati o tome što mislim o povezanosti vakcina i autizma (iako je moj spiritus movens pitanje kako dalje, a ne zašto… nek se time bave neki drugi ljudi stručniji po tom pitanju), zatim šta mislim o biomedicinskom pristupu, dijetama i uzimanju suplemenata, na kakav smo se vid rehabilitacije odlučili, na što ću rado odgovoriti svima koji me posebno pitaju, a ovde ću reći kako nisam lekar, psihijatar, nutricionista ili defektolog. Ja sam samo mama jedne predivne jedinstvene devojčice i pišem o onome što najbolje znam – kako jednostavno voleti i uhvatiti život punim plućima.
Kako sam se povezala s dosta roditelja dece s teškoćama u razvoju, s većinom virtualnim putem, svedok sam njihove patnje. Njihovog umora, rezignacije, zasićenosti u borbi s vetrenjačama. S tugom sam primetila kako su mnogi od njih dopustili da autizam njihovog deteta obuzme i njih. Da ih obuzme i tuga, i ogorčenost i jad, i da to krene da upravlja njihovim životima i njihovim odnosima s ljudima… sve to znam jer sam i sama bila u toj situaciji. Prošla sam ceo spektar tih emocija, iskusila sve i shvatila da ne mogu tako da živim. Da to nije fer ni prema Mariji, ni prema njenoj braći, ni prema nama kao porodici.
Trebalo je početi ispočetka, postaviti stvari drugačije. Kako se ono kaže – kada ti život ponudi limun, ti napravi limunadu.
Odmaknula sam se od svega negativnog, distancirala se od vlastitih suza i crnih misli, prestala biti jadna zbog stvari koje Marija ne može i počela istinski uživati u onome što mi to dete svakodnevno pruža. Svaki dan jedan njen biser razgali mi srce. Baš jutros sam je odvela u vrtić, veselo je cupkala prema svojoj sobi, nasmešila se obožavanoj teti, uzela je za ruku i poljubila joj tu ruku. I kako da ja sad žalim nad izostankom uvrežene komunikacije ”dobro jutro, kako si, jesi li gladna”, kad sam umesto toga bila svedok onog neverbalnog, ali potpunog i najdubljeg dečjeg iskaza ljubavi i privrženosti… Razumete li sad kako poluprazna čaša postaje ne samo polupuna, već puna do samog vrha? Kad sam osvestila samoj sebi da je Marija upravo rekla ”Teto, ja te volim” prestalo mi je biti bitno što ne poseduje kurtoaznu komunikaciju. Još jednom mi je skinula koprenu s očiju i srca i ukazala mi šta je zaista bitno. Kada imaš kraj sebe nekoga ko ti to čini na dnevnoj bazi to postane istinski blagoslov.
Sjaj njene posebnosti tako je malo pomalo počeo obasjavati i nas, njena urođena sreća zarazna je poput najjačeg virusa, samo što se prenosi ljubavlju. Postali smo srećniji, neposredniji. Baš poput nje!
Tako ti nebitne stvari postanu toliko nebitne da ih otreseš poput prašine s kaputa, gotovo nesvesna njihovog postojanja… susrećeš se sa zlobom no ne tiče te se, odbije se od tebe i putuje dalje, sve što nije važno nek putuje dalje, a malena Učiteljica i dalje nas marljivo uči temeljnim životnim lekcijama. Ne samo mamu i tatu, već i svoju braću uči razumevanju i altruizmu. Dar samo takav.
Kad mi je teško, kad imam težak dan i kad me pritisnu jadi, često se setim one Augustinove molbe Gospodinu, ne da mu da lakši teret, već snažnija ramena da ga lakše nosi… a onda pogledam ova slatka mala krhka ramena kako ponosno i hrabro koračaju kroz život, i opet shvatim, pomalo u neverici, da imam snage da pomerim planine, jer su mi ramena u celoj toj priči otvrdnula i ojačala, i vidim i znam da ona mogu podneti još i mnogo više, koliko u stvari baš i treba.
Jer, treba živeti život a ne njegovu imitaciju, sa srcem na dlanu, s dušom moje duše, i još joj jednom iz srca zahvaliti što je obasjala baš mene.
Izvor: blog.vecernji.hr