Veče je, petak, 19 časova. Mama, tata, sin i ćerka sede u dnevnoj sobi. Svako od njih u rukama drži svoj ekran. Nedelja je bila naporna, a opuštanje uz skrlovovanje je tako privlačno. Scena nimalo neobična, ali kad smo deo nje, u nekom trenutku se okrenemo oko sebe i osetimo nalet griže savesti. Da vas utešimo – taj nalet je znak da ste tu, da ste svesni i da se niste ”predali”. Jer sve to nije nedostatak ljubavi. To je savremeni život, onakav kakav nam se nameće kao normalan.
Zato je kampanja „Budi tu kad smo zajedno“ koju je lansirao A1 bila i te kako potrebna, posebno zato što dolazi od tehnološke kompanije. Ne zato što je efektna – iako jeste – nego zato što dolazi iz neočekivanog ugla. Kompanija čiji poslovni model počiva upravo na tome koliko vremena provodimo gledajući u ekran, bez zadrške kaže: ugasi ekran, budi tu. To je gest koji zaslužuje pažnju, jer ide protiv sopstvenog kratkoročnog interesa u ime nečeg važnijeg.
Pa, ako smo se već probudili, hajde da toj poruci damo i sadržaj – konkretne, male stvari koje porodicu čine bliskijom, ne samo fizički prisutnom.
Ali prvo da vidimo – zašto nam prisutnost tako teško pada
Naravno da nije stvar u tome da se ne volimo dovoljno. Stvar je u arhitekturi savremenog života, koja je dizajnirana tako da nam neprestano krade pažnju. Telefoni su nam, kako to jedna nedavna analiza slikovito opisuje, postali kancelarije i planeri, ali i trenuci opuštanja u prenatrpanom danu.
Taj fenomen ima ime: phubbing – ignorisanje sagovornika zbog telefona. Zvuči bezazleno, kao sitna, svakodnevna rasejanost. Ali istraživanje objavljeno u časopisu Frontiers in Psychology, prigodno naslovljeno ”Mama, voliš li svoj telefon više od mene?“, pokazalo je da roditeljska okupiranost ekranom kod dece i tinejdžera može pogoršati anksioznost i nesigurnost. Adolescenti u tom istraživanju opisivali su kako ih je roditeljska pažnja usmerena na ekran, baš u trenutku kada su pokušavali da se povežu, ostavljala sa osećajem obezvređenosti i nevažnosti.
Ono što ovaj fenomen čini posebno podmuklim jeste njegova suptilnost. Psiholozi upozoravaju da se, baš zato što je toliko uobičajen, taj obrazac neprimetno – iz dana u dan, tokom ručka, u kolima, dok nam dete prepričava svoj dan – uvlači u porodicu i nagriza bliskost bez ičije loše namere.
Naučnici ovaj širi fenomen zovu i tehnoferencija – prekidi u interakciji roditelj-dete zbog upotrebe telefona. Kada su istraživači razgovarali sa decom uzrasta od četiri do petnaest godina, otkrili su da oko sedam od deset njih primećuje kada ih roditelj ignoriše zarad telefona – i reaguje ljutnjom, tugom ili povlačenjem.
A šta kad ostavimo telefon?
U redu, odložili smo telefon. I odigrali Ne ljuti se čoveče i kaladont. Ali ponekad, ideja ponestane, a tad je najlakše ponovo posegnuti za ekranom. Iako zajedničko gledanje filma nije najgori način da provedete vreme, sigurno nije ni najbolji. Naučnici kažu – to najmanje gradi bliskost.
Ipak, nauka je jasna: nije dovoljno samo da smo u istoj prostoriji, već da radimo nešto što nas istinski povezuje.
Evo nekoliko predloga za trenutke kad vam ideja ponestane – kako da BUDETE TU KAD STE ZAJEDNO:
Lov na boju. Izaberite jednu boju – recimo narandžastu – i izađite napolje, bilo u park, bilo samo do ćoška ulice. Pravilo je jednostavno: ko god prvi pronađe pet stvari te boje, pobeđuje. List, kesa čipsa, automobil, mačka, znak – ništa se ne računa unapred, sve se otkriva u hodu. Sledeći put birate drugu boju, ili menjate pravilo – lov na oblike, na slova iz nečijeg imena, na mirise.
Tajni zadatak dana. Ujutru svaki član porodice na papiriću izvuče ime nekog drugog i osmisli tajni zadatak koji treba da uradi za tu osobu tokom dana – bez da bude uhvaćen. Može biti sitnica: ostaviti cedulju sa komplimentom, spremiti nečiji omiljeni čaj, nasmejati nekog ko izgleda umorno. Uveče, za večerom, svako pokušava da pogodi ko mu je bio tajni „anđeo“ – i priznaje šta je sam uradio.
Radio-drama uživo. Bez slike, samo glas. Porodica smisli kratku priču – tri minuta, ne više – i svako preuzima jedan lik, sa izmišljenim glasom i zvučnim efektima (lupanje po loncu za grmljavinu, fijukanje kroz usne za vetar). Snimite na telefon i posle zajedno preslušajte. Deca ovo obično traže da se ponovi.
Intervju kroz generacije. Isto pitanje postavite detetu, roditelju i baki ili deki – recimo „čega si se najviše plašio/la kao dete“ ili „kad si se u životu najbolje zabavio“. Odgovore zapišite ili snimite. Razlike u odgovorima često otvore priče koje inače niko ne bi ispričao – a za par godina, imaćete pravo malo porodično blago.
Večera unazad. Jednom mesečno okrenite redosled – krenite od deserta, pa glavno jelo, pa predjelo. Dok jedete, pričajte o danu unazad: prvo šta se desilo pred spavanje (u mislima), pa unazad do jutra. Neozbiljno pravilo, ali razbija rutinu dovoljno da razgovor krene drugačijim tokom.
Recept bez recepta. Dete (ili tinejdžer) dobija zadatak da smisli novo jelo ili sendvič, koristeći samo sastojke koje ima u frižideru. Ostatak porodice isprobava i ocenjuje. Pobednik bira sledeći porodični izlazak.
Mapa našeg kraja. Nacrtajte, rukom, mapu ulice ili kraja – ali ne pravu, geografski tačnu, već onu koja beleži porodične uspomene: „ovde je Milošu pao sladoled 2019.“, „ovde smo videli male mace kako sisaju“, „ovde je tata pao sa bicikla“. Mapa raste iz nedelje u nedelju i postaje neka vrsta porodičnog dnevnika.
Prevod bez reči. Neko izvuče karticu sa osećanjem (uzbuđenje, dosada, ljutnja, iznenađenje) i mora da ga odglumi bez ijedne reči – pokretom, izrazom lica, plesom. Ostali pogađaju. Odlično radi za mlađu decu, a iznenađujuće otvara i tinejdžere, jer im ne traži da „pričaju o osećanjima“ nego da ih odglume.
Još praktičnih saveta, ideja i alata koji mogu da pomognu celoj porodici da bolje razume sopstvene digitalne navike, postavi jasnije granice u korišćenju telefona i pronađe više prostora za razgovor i kvalitetno zajedničko vreme možete pronaći na edukativnoj platformi #BoljiOnline. Platforma donosi stručne tekstove, korisne preporuke, kvizove i druge interaktivne sadržaje za roditelje, decu i nastavnike – od bezbednosti na internetu i digitalne pismenosti do razvoja zdravijeg odnosa prema tehnologiji i boljeg balansa između onlajn i oflajn života.
Naravno da nijedan savet neće promeniti navike preko noći, niti to treba da bude cilj. Ali svaki pokušaj koji nas natera da makar na trenutak zastanemo i zapitamo se koliko smo zaista prisutni sa onima koje volimo – vredan je pažnje. „Budi tu kad smo zajedno“ je podsetnik da je vreme koje delimo dragoceno upravo zato što je ograničeno, i da deca ne pamte koliko smo vremena proveli u istoj prostoriji, već koliko smo im, dok smo bili tu, zaista bili posvećeni.