Dešava se da roditelji opominju dete za neko ponašanje bezbroj puta a da dete to ignoriše ili čak napravi neku štetu. Roditelji tada mogu besno odreagovati, pogrdnim rečima, omalovažavanjem i sl. S obzirom na to da su mnogo opterećeni, umorni, zabrinuti za egzistencijalni opstanak, razumljivo je da nekada gube strpljenje pred mnogobrojnim iskušenjima na koja ih deca stavljaju.
Međutim, deca u ovakvim situacijama ne izvlače pouku iz onoga što je rečeno kroz viku i uvrede, već uče da je to način na koji se treba ponašati kada smo ljuti. To je zbog toga što naš mozak funkcioniše tako da kada nas neko emotivno povredi, isključuje se racionalno mišljenje i beležimo u podsvesti samo ponašanje koje nas je povredilo. Setite se kako se osećate kada se šef izdere na vas zbog neke greške ili vas neko pogrešno shvati i zalepi vam etiketu. Zašto bi onda sa decom bilo drugačije? Kada pokušavamo da naučimo decu nešto na grub način, ona ne mogu to da usvoje, već samo beleže naše ponašanje koje im je dato kao primer. I kasnije to ponašanje mogu ispoljiti u odnosu prema nastavnicima i drugovima, kada god su nezadovoljni.
Kada smo bili deca i mi smo zabeležili u podsvesti gruba ponašanja naših roditelja. Kada deca svojim ponašanjem isprovociraju zabeležena iskustva, te reakcije naših roditelja zabeležene u nama se automatski pokreću. Zato roditelji često kažu da se iznenade kada prepoznaju kod sebe iste one reakcije koje su im najviše smetale kod njihovih roditelja. Zato je važno da se ovoga uvek setimo pre nego odreagujemo, malo zastanemo i damo detetu suprotan primer ponašanja koje bismo želeli da ono usvoji.
Piše: Tatjana Džodić
Izvor: Centar za podršku porodici Karika