Gosti na jednoj večeri su sedeli za stolom raspravljajući o životu. Jedan čovek, izvršni direktor, odlučio je da objasni problem s obrazovanjem.
Upitao je: „Šta dete može da nauči od nekog ko je odlučio da je njegova najbolja opcija u životu da postatne učitelj?“
Da bi snažnije poentirao, obratio se jednoj gošći: „Ti si učiteljica, Boni? Budi iskrena. Koliko zarađuješ?“
Učiteljica Boni, inače poznata po iskrenosti, odgovorila je: „Koliko zarađujem?“ Napravila je pauzu pa nastavila:
„Zarađujem da deca rade marljivije nego što su ikad mislila da su sposobna. Ja činim da 3+ izgleda kao kongresna medalja časti. Ja uspevam da nateram decu da sede 45 minuta dok ih njihovi roditelji ne mogu naterati da sednu 5 minuta bez igrice ili filma. Stvarno želite da znate koliko zarađujem?“
Ponovno je zastala pogledavši svaku osobu za stolom.
„Ja činim da se deca propituju. Da zapitkuju. Teram ih da se iskreno ispričaju, da pokazuju poštovanje i preuzimaju odgovornost za svoja dela. Učim ih da pišu, a zatim ih teram da pišu. Nije sve u tipkanju. Teram ih da čitaju, čitaju, čitaju. Teram ih da pokazuju celi svoj proces u matematici, da koriste svoj bogomdan mozak, a ne kalkulator. Učim učenike iz stranih zemalja engleskom jeziku, dok se u isto vreme trudim da očuvam njihov kulturni identitet. Činim svoju učionicu mestom ge svi učenici mogu da se osećaju sigurno i opušteno. Konačno, učim ih da – ako koriste darove koji su im dati, rade marljivo i slede svoje srce – mogu uspeti u životu.“
Boni je zastala poslednji put, a zatim ponovno nastavila.
„Zato, kada ljudi pokušavaju da me procene po onome što zarađujem, mogu da dignem glavu visoko jer takvi ljudi su neznalice. Želite da znate koliko zarađujem? Zarađujem promene u vašim životima, obrazujući vašu decu i pripremajući ih da postanu izvršni direktor, doktor i inženjer. A šta vi zarađujete, gospodine izvršni direktore?“
Njemu je vilica ispala i zaćutao je.
Ne učite decu da budu bogata, nego da budu srećna kako bi znala pravu vrednost stvari, a ne njihovu cenu.