Како ће ме оцењивати отац који је злостављао своју ћерку а Центар за социјални рад ми послао одговор да је он ипак боље решење од Дома?
Како ће ме оцењивати мајка девојчице која са симса високоспратнице телефоном зове мене а не њу и каже: Скочићу са зграде!? А ја је смирујем, причам јој и купујем време док возим колима ка њој.
Како ће ме оцењивати они родитељи који кажу „није моје дете лудо да иде код психолога“, а њихово дете каже „мени је баш занимљиво да причам са вама“?
Ни све нуле овог света неће ме померити ни милиметар од мог знања, моје професионалности и мог морала које храни само једна ствар: признање детета.
Моју емпатију за дечију тугу и бол због које често нисам могла да спавам, хране одјеци „Спасили сте ми живот“, „Код вас сам учио школу живота“, „Имам и другог сина, живимо срећно сада…“ .
И ниједна оцена којом упозоравате, неће ми бити ни медаља ни тег око врата. Невалидна је. Као што је и оцењивање ученика у школи постало бесмислено.
Како би било да размислите о том невалидном оцењивању?