Kako će me ocenjivati otac koji je zlostavljao svoju ćerku a Centar za socijalni rad mi poslao odgovor da je on ipak bolje rešenje od Doma?
Kako će me ocenjivati majka devojčice koja sa simsa visokospratnice telefonom zove mene a ne nju i kaže: Skočiću sa zgrade!? A ja je smirujem, pričam joj i kupujem vreme dok vozim kolima ka njoj.
Kako će me ocenjivati oni roditelji koji kažu „nije moje dete ludo da ide kod psihologa“, a njihovo dete kaže „meni je baš zanimljivo da pričam sa vama“?
Ni sve nule ovog sveta neće me pomeriti ni milimetar od mog znanja, moje profesionalnosti i mog morala koje hrani samo jedna stvar: priznanje deteta.
Moju empatiju za dečiju tugu i bol zbog koje često nisam mogla da spavam, hrane odjeci „Spasili ste mi život“, „Kod vas sam učio školu života“, „Imam i drugog sina, živimo srećno sada…“ .
I nijedna ocena kojom upozoravate, neće mi biti ni medalja ni teg oko vrata. Nevalidna je. Kao što je i ocenjivanje učenika u školi postalo besmisleno.
Kako bi bilo da razmislite o tom nevalidnom ocenjivanju?