Roditelji i prosvetni radnici su poslednjih nekoliko nedelja u pravom ratu. Kada su se u martu škole zatvorile, delovalo je da su roditelji uvideli i razumeli svu složenost nastavničkog posla i na neki način počeli ponovo da poštuju učitelje svoje dece. Izgledalo je kao da će to biti jedna dobra stvar koju ćemo iz cele ove situacije izvući – međusobno razumevanje i poštovanje nastavnika i roditelja.
Kako se nova školska godina približava, čini se da tenzije rastu. Tužno je gledati kako svakog dana niču nove grupe na društvenim mrežama u kojim se okupljaju roditelji čiji je cilj da se spreči održavanje onlajn nastave.
Sad kad smo shvatili da je pandemija tu, da je moramo prihvatiti kao „novo normalno“, društvene mreže postale su mesto najružnijih sukoba i uvreda.
Roditelji:
- Ko će da bude sa mojim detetom dok sam ja na poslu?
- Kako mogu da rade frizeri, vozači, vaspitači?
- Ja nisam plaćen da budem učitelj.
- Detetu treba društvo.
- Neću da radim posao učitelja dok oni sede kod kuće.
- Neće moje dete nositi masku, da vidim ko će da ga natera.
- Ovo je globalna zavera, nastavnici koji pristanu na to su poslušnici…
Nastavnici:
- Škola nije čuvalište, mi nismo dadilje.
- Ni mi ovo nismo hteli.
- Roditelji i ne treba da rade sa decom, treba samo da ih nauče da pošalju domaće zadatke.
- Roditeljima je teško da nešto urade za svoju decu.
- Samo hoće da ih pošalju u školu da ne moraju da se njima bave.
- Mi imamo tri puta više posla kad je nastava onlajn.
- Neki od nas spadaju u rizičnu grupu i zato se plašimo!
- Nije lako izbeći blizak kontakt sa decom.
Jedina činjenica je da su i jedni i drugi povređeni i ljuti.
Učitelji su, ipak, oni koji mogu da razumeju i jednu i drugu stranu jer su mnogi od njih i roditelji. Znaju da će onlajn nastava biti ponovo teška, ali većina je spremna da pomogne. Iako to roditeljima ne izgleda uvek tako, ali kada vide svog đaka kako niže uspehe i postaje sve bolji, za nastavnika je to velika sreća i satisfakcija. Oni u tome vide i rezultat svog rada i to im daje motiv da, čak i u ovakvim uslovima, nastave da daju sve od sebe.
Ali, ima stvari koje roditelji ne znaju. Važnih stvari.
Pođimo od pretpostavke da se održava onlajn nastava. Uzmimo na primer nastavnika koji radi u dve ili tri škole kako bi imao pun fond. On će, verovatno, morati da, na nedeljnom nivou, komunicira sa nekoliko stotina đaka/roditelja. Da li stvarno verujete da mu je to „lakše“?
Moraće i dalje da piše pripreme, sprema lekcije, provere znanja, odgovara na pitanja i rešava nedoumice. Bude dostupan. Popunjava dnevnik, prati ko je uključen, a ko nije.
S druge strane, odlazak u klupe, iako jednostavniji i lakši u pogledu organizacije posla, nosi rizike. U mlađim razredima, učitelji deci vezuju mokre pertle, za koje se nadaju da su mokre od barica. Uče ih da drže olovku, a kao što verovatno znate, to je nemoguće uz distancu od dva metra. Deca im impulsivno prilaze jer žala da se zagrle, da ih dodirnu. Kako prvaku koji želi da zagrli svoju učiteljicu objasniti da mora da drži distancu. Posebno onom čiji su roditelji uvereni da je ovaj virus kao i svaki drugi, pa ih nisu ni učili da poštuju distancu. Hoćemo li koriti i kažnjavati decu samo zato što im priroda ne dozvoljava da drže „socijalnu distancu“?
Roditelji se strahovito bune na sam pomen mogućnosti da njihovo dete stavi masku, da mu neko meri temperaturu, ili ga izoluje u posebnu prostoriju SAMO DO DOLASKA RODITELJA. Nastavnici se onda pitaju – a šta sa detetom koje pokazuje simptome bolesti? Da li bi ijedan od roditelja koji ne žele da poštuju mere prihvatio da se takvo dete smesti pored njegovog, dok neko ne dođe po njega?
Đaci starijih razreda se, s druge strane, osećaju moćno, kao da njima ništa ne može da naškodi. Piju iz flašica jedni drugima. Razmenjuju žvake i ne mogu da zamisle da ne grle svoje drugare. Hoćemo li i njih kažnjavati zato što se ponašaju kao – tinejdžeri?
Đaci će najviše ispaštati.
A šta se može učiniti da se popravi odnos između nastavnika i roditelja? Možda bismo, za početak, mogli da probamo da praktikujemo onu ljubaznost i poštovanje koje svi očekujemo od dece da pokažu. Sva međusobna trvenja i ružne reči na društvenim mrežama neće nikako pomoći onima koji su u ovoj priči najvažniji. A to su deca. Moramo više nego ikad da sarađujemo.
To je jedini način da vaša deca kroz sve ovo prođu sa što manje posledica.
Budimo proaktivni. Vrlo je moguće da se plan B koji se u medijima pominje vrlo brzo ostvari. Ako do toga i dođe, treba da znate da učenje na daljinu može da bude uspešno. Nastavnici su leto koristili da se edukuju, informišu, nauče nove stvari i pripreme za sve što ih čeka u novoj školskoj godini. Roditelji su, nadamo se, razumeli da njihov zadatak nije ni da rade domaće zadatke, ni da predaju gradivo. Oni samo treba da pomognu komunikaciju između nastavnika i đaka, a to bi trebalo da im oduzme minimum vremena. Za sve to smo, nadamo se, svi sada mnogo spremniji nego što smo bili u martu.
Takođe, za one roditelje koji imaju više od jednog školskog deteta, samo jedan računar ne bi smeo da bude problem, jer je za većinu aktivnosti i mobilni telefon dovoljan – na njemu se mogu pratiti Zum predavanja, pa čak i lekcije za koje je Ministarstvo obećalo da će se blagovremeno naći na sajtu.
Sada je trenutak kada jedni drugima treba da budemo pomoć i podrška. Nemojte biti onaj roditelj koji će doći 1. septembra i dovesti dete bez maske, ponosno govoreći kako vaše dete neće nositi „brnjicu“. Nemojte, jer Fejzbuk grupe, sumnjivi portali i Jutjub video-klipovi nisu mesta na kojima treba da tražite informacije. Tražite ih od lekara, hemičara, naučnika koji iza sebe imaju iskustvo i godine učenja. Nijedan od njih neće vam reći da je maska pokušaj da se deca potčine novom svetskom poretku. Maska je samo način da pokažete da u ovoj situaciji u kojoj smo se svi našli poštujete dovoljno i sebe i druge.
Autor: A. Cvjetić