Ја сам и даље дете, захваљујући сећањима, успоменама, сновима и мојој деци. И даље сам дете, захваљујући љубави коју добијам и коју дајем. Дете сам зато што чувам лето у срцу. То лето је посебан осећај. Шаке, стопала и нос су увек топли и не постоји ниједан део тела који може да наслути долазак зиме. Јутра су зелена и плава, снови су зелени, дани су жути, јарки, наранџасти, благи.
У мом срцу и у мојој глави увек је лето. То је увек тачно одређено време. Можда и стање ума. Помало и осећање. Прибежиште за дете у мени. Kасно летње поподне, топло таман онолико да додир песка, земље и асфалта прија мојим босим стопалима. Топло је таман толико да сваке вечери перем своју шарену пругасту хаљину на бретеле која ме подсећа на сладолед; она се суши преко ноћи и ја је ујутру поново облачим.
Лето је стање ума и врло одређено место у моје души. У сат свог рођења, ја, дете од десетак година излазим из нашег дворишта и боса, некад на бициклу, а некад трком или лаганим ходом одлазим пут летњег игралишта. То је одређено место које је некад заиста постојало. То је гумно закриљено великим дудовим стаблима у које се улази једино ако знате како. Дугачка и висока дрвена даска коју овце са лакоћом прескачу само ако желе и која служи као капија затвара се жицом и отвара само ако је подигнем и почнем да ходам напред. Kад ту уђем, увек ме запахне зеленило и свежина. Моја стопала се полако боје у љубичасто; опали плодови дуда прекривају траву. Овце се окупљају око мене и блеје, јер знају да је време да се крене кући, на починак. Ја их мазим и пролазим поред њих. Излазим из тог зеленог круга опасаног високим стаблима изнад којих се види још увек плаво небо.
Ограда од црвених наслаганих цигала је испред мене, отварам малу плаву капију и заустављам овце, јер је њима пролаз даље забрањен. У другом делу игралишта нема траве, нема ни сунца, јер висока стабла ораха прекривају небо; једва наслућујем плаветнило покушавајући да обухватим погледом све те крошње. Одлазим до дрвета које крије моје дечје благо. У дрвеној кутији коју је направио мој прадеда за потребе и неке сасвим другачије домаћинске сврхе, стоје моје драгоцености: дедин покварен ручни сат, мамина огрлица од лажних бисера, неколико бројева Дилана Дога, сличице, ћебенце, табла чоколаде за случај нужде и два мала дрвена човечуљка. Седам у крило ораха и пребирам по благу; читам свој стрип, омиљен број у којем лутке из излога оживљавају; сладим се коцкицом чоколаде да ме страх не савлада; стављам бисерну огрлицу око врата и сат на руку и селим се у неко друго, измаштано време. Kада ме први ветрић помази по образу, знам да је време да кренем, јер се мрак приближава, а овцама време да спавају.
Пролазим орахова стабла и одлазим до трећег дела игралишта омеђеног још једном оградом од црвених цигала која крије најслађу башту на свету, мали рај у којем расту јагоде и рибизле, сакривен од увек могућих прескакања оваца. Ако би оне ушле, све би нестало. Иако је већ скоро вече, сунце и даље сија над овим благом које питомо вири из земље. Уколико им је време за зрење, берем плодове и стављам их у малу платнену торбу коју увек носим са собом. Узимам малу канту, точим воду на чесми и напајам земљу. Све мирише. И сад осећам колико мирише; осећам и плачем, зато што је све стварно и сада као што је било тада када нисам имала више од 10, 12 година, када је овај простор заиста постојао.
Док пролазим испод високих стабала чујем блејање оваца и журим, јер касним изгледа мало, па ме оне опомињу. Осећам топле и мекане плодове дуда испод својих стопала и знам да су ми табана сада већ потпуно црна, од њих, од земље од прашине. Најлепша прљавштина овоземаљска на мојим стопалима. Част и привилегија. Богатство. Рај.
Подижем дрвену капију, стајем са стране да стадо изађе, прво рогате тате, а онда маме са младунцима код својих ногу. Питомо стадо полако креће земљаним путем из којег по средини вири трава, неравномерно израсла, прегажена, док ја жицом везујем капију. Kрећем за њима лаганим кораком, док дивна овчја дружина вреба свежу траву украј пута и пасе је. Ходамо полако сви заједно, ја иза њих, али ипак довољно близу да могу да чујем кидање траве и преживање. У селу је тишина и људи који пролазе поред нас или нам иду у сусрет, склањају се у страну, поздрављају нас, питају за нану и за деду. У летњи сумрак ја схватам да је моја хаљина која ме својим бојама подсећа на сладолед прошарана љубичастим флекама, а да ми је тур потпуно зелен. Мама ће опет имати посла вечерас… али не жали се. Подижем очи ка небу које добија посебну боју и мој корак постаје другачији. Чујем кикот и видим две девојчице које трче око мене и са мојим стадом укорак, краду ми рибизле из торбе, хватају ме за руке и ослањају своје образе на њих. Више су звук и додир, него слика. Kао у сну, долазим до куће, уводим овце, перем стопала на чесми већ помало хладном водом и кроз сливање воде чујем дечји смех на улици који већ полако нестаје. Звездано летње веце је ту.
Исти смех чујем данас у својој кући. Две девојчице трче око мене, краду ми јабуке из чиније на столу, хватају ме за руке, скачу по мени и ослањају своје образе на моје. Никада нисам ни била без њих, никада нисам потпуно сама постојала, као што знам да моје летње игралиште никада није нестало. Онда кад су багери дошли и сравнили са земљом све што је на њему икада расло, тада је игралиште постало место у души, ментална слика, крај увек доступан мојој мисли, идеји, жељи. Да нема оних рођених са којима делим успомене, мислила бих да сам га измаштала.
Волела бих да две девојчице могу и сада да потрче гумном као тада, заједно са мном. Волела бих да могу да видим колико сам порасла у односу на орахе, на дудове, да прескачем ограде од црвене цигле и берем бобице за своју децу. Волела бих да оне буду тамо на мом месту, а да их ја посматрам из прикрајка и у сумрак зовем да кренемо кући. Овако, нас три смо девојчице на летњем игралишту, истовремено, заједно, једнако, са руком у руци, у трку преко траве, док заливамо јагоде у сумрак, док слушамо мекет оваца и док свака од нас даје свој део за заједничко благо које и даље стоји испод оног ораха. Наш смех одзвања кроз густо лишће и преноси се земљаним путевима, ваздушним струјама, речним таласима и летњим облацима. Своје смо на своме. Летње игралиште никада није нестало.
Извор: letnjeigraliste.com