Како се живи без мајке?
Врло сломљено, рекла бих.
Таман ти се учини да си савладала сва она мјеста на којима шкрипиш и цуриш и крцкаш. А онда те ситуација у којој се нађеш, а не препознаш на прву своје дјечије понашање, подсјети на то колико је још корака на том путу прихватања пред тобом. Преузимање одговорности без да тражиш кривицу у особи преко пута, отвара неке старе споменаре. Ипак, свјеснија, спремнија, знам одакле моја дјечија несигурност повремено дође.
Шта сам хтјела да нам кажем?
Постоје мајке које не воле своју дјецу. Можемо да им опростимо, себе ради. Али ниједна твоја крвна ћелија не може да заборави.
Та глад која остане, јер тамо одакле је љубав требало да дође, остао је само ехо очекивања, настави да тражи своју утјеху. На мјестима и у људима који нису дужни да те хране.
Ти си одрасла жена, мајка, формирана личност.
Тачно. Али понекад, само понекад, било би лијепо имати мајку.
Јер пред мајком не мораш да будеш одрасла.
Јер мајкама није проблем да те нахране.
Јер мајке по мирису твог даха знају како си.
Јер мајкама не можеш да досадиш.
Јер на длан мајке стану и сузе и смијех.
Јер мајке дланове имају и за аплауз и за одмор. Али и за тај ручак.
Јер нико на свијету не може да воли све што јеси тако као мајка. Јер си из ње потекла таква каква си.
Није ово мјесто за објашњења како „нису све мајке такве“.
Као што је мало ствари тако снажно и важно као љубав мајке којој је та улога дошла као благослов, а не као терет, тако је мало шта болно и разарајуће као нељубав мајке која је увјерена да она то све из љубави.
Знам. Све знам.
А онда имамо и мајке које су то постојале прерано, без жеље и снаге да понесу ту улогу коју су сви други очекивали од њих. Па су се улоге и одрицале.
Ово је онај једном годишње текст који пишем. Да видим докле сам стигла.
Далеко, моја Бранкице.
Али опет не тако близу тога да та рупа, мјесто у којем буду мајчине очи и руке којима и ти држиш Лолине страхове, сама својом љубављу према себи попуниш.
25 година касније. Неке туге никад не одлете.
Волите своје добре мајке. Има их дивних. И никад, никад немојте престати да им то понављате. Јер ни оне нису вама.
Пише: Бранкица Раковић, инфлуенсерка, оснивач Лола магазина и мама једне Лоле
Напишите одговор