Последњих дана много читамо и слушамо о деградацији српског образовног система, о наставницима који спуштају критеријуме оцењивања под притисцима, о родитељима који су спремни на моле, али и да прете како би њихово дете добило оцену више.
Ово потоње није новост, наставници се годинама жале да ходници школа пред крај сваког полугодишта врве од родитеља који су дошли да виде шта би још могли да ураде да поправе просек свог детета.
Прочитајте и: “Оно што смо пре короне оцењивали тројком, сада је петица” – наставници тврде да су приморани да спусте критеријуме
Док на једној страни имамо разумне родитеље који не желе да врше притисак и труде се да својој деци пошаљу поруку да се до успеха долази искључиво радом и трудом, на другој су они који би лакшим путем до бољег успеха за своје дете, а њихови саучесници су они наставници који на то пристају. Јер, ако на крају године исти успех има ученик који се трудио и онај чији су родитељи интервенисали, то је, онда, искључива одговорност наставника, који постаје нека врста саучесника.
– То је процес који траје дуже време – да не кажем 10-12 година. Зашто су снижени критеријуми? Да не би наставник имао ноћне море – да пишу разне извештаје, да иду код директора, да ли је довољно добро урадио допунску наставу итд. Самим тим иду линијом мањег отпора. Тако се сваке године све више и више спушта критеријум, све мање имамо јединица, а све више четворки и петица. Са короном су још изгубили и радне навике. То се полако губило, док се није потпуно изгубило. Један дан не дође у школу, други дан га не занима, трећи дан је добио корону и све тако – испричао Милорад Антић је за портал Блиц.
Специјални педагог Анђела Златковић, део Ваш психолог тима, каже за наш сајт да је мешање родитеља у рад наставника је најчешће мотивисано попустљивим начином васпитања.
„Попустљиви метод васпитања се пред крај полугодишта или школске године претвара у презаштитнички, презаштићивањем самим по себи или доживљајем родитеља да су оцене њиховог детета мерило репутације породице. Такође, може бити показатељ да родитељи преко детета теже остварењу неких личних амбиција.“ – објашњава Златковић.
Она каже да, на дуже стазе посматрано, то свакако не утиче добро на развој детета у правцу зреле и самосталне личности.
„Претерана попустљивост, а затим презаштићивање у васпитању детету шаље поруку да оно, иако нема усвојену радну навику или не даје свој максимум да оствари успех, не мора да сноси одговорност за своју неодговорност и да ће све ипак бити повољно по њега. Али, то није једина лоша порука. Друга, једнако проблематична је и што таквим поступцима детету дајемо до знања да оно није способно да се само носи са проблемима на које наилази у животу, те да ће родитељи увек бити ту да све реше уместо њега.“ – каже наша саговорница.
„Остваривање сопствених амбиција и репутације преко детета може код детета створити осећај да су његове жеље, потребе и осећања (његов идентитет) небитни, да их треба потискивати и водити се само оним што ће родитељи одобрити. Све наведено временом постаје погодно тло за развој проблема менталног здравља – анксиозности, депресије, поремећаја понашања.“ – закључује она.
И без обзира на сва упозорења, све негативне последице, родитељи који су склони оваквом понашању, готово сигурно ће наставити са таквим обрасцем. Разлог је, сасвим сигурно, линија мањег отпора. Научити дете да се бори, помоћи му да пронађе унутрашњи мотив, показати му како да буде одговорно и вредно, дугорочно је далеко тежи задатак од краткорочног подметања својих леђа како би се добио жељени, а заправо лажни резултат.