Kakvi su ti parkovi, takav ti je život u Srbiji

oktobar 30, 2019

Grozim se velikog parka kod nas u bloku. Gomila dece na nekoliko sprava. Ostale su izlomljene. Đubre je svuda. Roditelji sede u grupicama i u glavnom ne reaguju na ponašanje svog deteta – njemu nije ništa ili ne vide šta se dešava.

Meni je naš park Srbijica u malom.

On nema metalnu ogradu. A i da ima, opet bi psi ulazili unutra da kakaju i piškaju pored svog gospodara, jer pas je plemenita životinja i ima potrebu za bliskošću. Ima i analni otvor, ali taj organ nije ničija nadležnost.

Ljuljaška za decu sa smetnjama u razvoju je prva stradala. Dok nije pukla, tu bi se nakačilo sijaset dece. Nijednom nisam videla na njoj dete sa smetnjama u razvoju. Zamenjena je običnim ljuljaškama posle nekoliko meseci. Jer šta će nama ljuljaška za decu sa smetnjama u razvoju kada nema dovoljno običnih za nas „normalne“ (?!)

Velika ljuljaška-gnezdo. Svaki dan posle škole jedno 12 osnovaca se ljulja na njoj kao da im život od toga zavisi. I oni su deca, ali niko da ih spreči da uništavaju ono što nije njihovo.

Šljunak iz teretane na otvorenom je razvučen po stazi za trotinete. Granitne kocke su izvađene na sred parka i u toj rupi deca kopaju pesak. Nema ko da sredi.

Mreže na malim golovima su pukle. Deca se ljuljaju na njima kao majmunčići.

Đubre je svuda. Kakva, bre, zaštita životne sredine! Samo treba detetu reći da ne dira prljave stvari. To nije naše, mi se o našem brinemo. I da ne ide u šljunak, jer tamo puštaju pse ovi što vežbaju ujutro. Ni u travu, izmet je svuda. Samo da dete ne dira ništa i sve će biti ok.

Imaš ljuljašku, klackalice, vozi trotinet.  Ako možeš.

Očistila sam naš park

Pre par nedelja došli su „duvači lišća“, nagomilali ga i otišli. Niko nije došao da pokupi te gomile, pa su se one okitile kesama iz Maxija i amabalažama konditorskih proizvoda. Na tribinama su prazne flaše i konzerve. Oko klupa – pikavci, čepovi i slamčice. Dok se razgrade, ubiju pola životinjskog sveta. U kanti za đubre – kamen od česme za vodu. Svrake sleću na slavinu iz koje ne prestaje da curi voda.

Juče sam prokomentarisala da će da nam se nakače pacovi. Jedna mama je uzela da skuplja đubre u kesu.

Danas sam donela metlu i đubrovnik da bih skupila lišće i ambalažu. Ta mama mi se pridružila sa grabuljom i dvogodišnjim sinom. Napunile smo 7 velikih kesa.

Deda sa pivom je dobacio sa klupe: „Ispraznite i kante u parku.”

„E, svaka vam čast”, rekle su druge žene i prošle.

Pored svoje četvoro dece mi smo našle da čistimo. A za dva dana sve će opet biti puno đubreta, pa zašto onda to radimo?

Deca mi se igraju u đubretu, eto zašto. Ne mogu da trče po travi, jer je svuda kaka čovekovog najboljeg prijatelja. A ne mogu ni da dođu do sprava za igru – premalo ih je. U susednom bloku sam videla pacova veličine zeca i ne želim da sedim u leglu zaraze.

Mama dečaka sa smetnjama u razvoju nam donosi po fantu. Ona ne može da čisti, ima svoje troje dece.

Nismo ni očekivale, možemo mi to same.

Park ukratko je naša Srbija ukratko

Drugim rečima, svako gleda sebe.

Ali ja se osećam lepo dok čistim. Učim decu da se ne ponašaju bahato. Jer je ovo sve naše. Parkovi su naši. Čak i kad ih neko drugi uništava.

A svašta se u Srbijici uništava već 30 godina. Ljudi su postali bahati, jer je to mera koliko si sposoban i uspešan. Moja deca treba da plivaju u ovakvom svetu i ja ne znam kako da ih tome naučim. Zato im usađujem drugačije vrednosti:

Radi na sebi. Budi dobar građanin iako su drugi loši. Menjaj šta ti smeta, a da to možeš da promeniš. A ako jednog dana odeš negde „napolje“, nećeš biti nekultivisana baraba.

Budi pristojan ako hoćeš da živiš u pristojnom okruženju. Doprinesi. Sarađuj. Dok god svako gleda samo sebe, nema promene čak ni u zgradi u kojoj živimo. Svet nije ni počeo, niti se završava s tobom.

Nikada nećemo postati Nemačka. Ali vratimo se 50 godina unazad i budimo na tom civilizacijskom nivou. Bili smo ljubazniji i pristojniji. Ulice su bile čiste, a đubre po kantama. Izmet je bio u štalama. Deca su brala cveće i penjala se na drveće. U parkovima su bile ljuljaške, tobogani, skulpture i fontane.

Danas pričamo sa ono dvoje ljudi koji nas ne nerviraju. „Gledamo svoja posla“. Ne zameramo se.

Iako smo se zatvorili u sebe da bismo se zaštitili, ne osećamo se ništa sigurnije.

Naše vreme je surovo. Mutni likovi obrću velike pare. Na ulici ili u autobusu neko može da vas prebije ili da napastvuje vaše dete jer ga je ostavila verenica. Svake godine desetine hiljada ljudi napuštaju ovu lepu zemlju. Oni koji ostaju su sve bolesniji i siromašniji. Deca udišu vazduh pun ugljen-dioksida. U nacionalnim parkovima guraju reke u betonske cevi oni koji imaju više od nas, a misle da nemaju dovoljno. Dali su im dozvole oni kojima treba još više.

A mi osećamo da ne možemo da uradimo ništa – ne želimo da se nerviramo, pa nećemo time ni da se bavimo. Priklanjamo se masi koja ćuti. Nije naša nadležnost. A i da jeste, neko može da nam naredi da uradimo nešto što se kosi sa zdravim razumom. Pa da nekadašnji koncentracioni logor iz Drugog svetskog rata postane vrtić.

Šta možemo da uradimo

Hajde da o tome pričamo. Da se zapitamo da li tako treba. Da potpišemo peticiju. Hajde da uradimo nešto konkretno. Da očistimo. Da kupimo za svojim psom. Da pravimo manje đubreta. Da zasadimo drvo. Hajde da učinimo bar ono malo što možemo, a što menja stvari. Hajde da prihvatimo nekog ko je drugačiji. Hajde da pomognemo nepoznatom čoveku.

Ne mogu da živim kao da me se stvari oko mene ne tiču, jer one utiču na život moje porodice. Moram da doprinesem. Život se sastoji i u davanju, u tome da smo mi deo nečega većeg od sobe u kojoj gledamo televiziju. Dok god nešto pozitivno ne dajemo okruženju, nećemo biti zadovoljniji. A naša deca će rasti u sve goroj sredini.

Da, park će opet biti prljav. Ali dok god se moja deca tu igraju, ne želim da idu po đubretu i gomilama trulog lišća. Danas dete ne može više da se igra ni u pesku, ni na travi, ni u parku. Sa tim jednim drugarom sa kojim se spontano zaboravi u igri. Pa, kakvo je to detinjstvo? Čemu ga učimo?

Belgrade mama – prevodilac i autor dvojezične knjige za decu “Jedan običan kos”

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama