У соби мрак, само он малецак, уснуо на кревету и ја. Своју руку сам пребацила преко његових леђанаца, јер је минут пре него што ће заспати пискавим дечјим гласом рекао: „Свлби“.
Има неку алергију, не знамо од чега, па је добио по лицу и телу копривњачу. Воли кад га чешкамо и већ видим да ће ту навику задржати и кад алергија прође.
А проћи ће, само треба веровати, кажу бабе и непокварљиви оптимисти . Некад бих их отерала дођавола кад ми кажу: „Буди јака и веруј“. Ма немој! То је као кад гладном кажеш исту реченицу! А гладна сам била тога да ми дете буде као остала деца, да не буде дете са посебним потребама. Да ми кажу да нема аутизам и да је са њим све у реду. Да не размишљам о томе ко ће о њему бринути када мене не буде било и да ли ћу старије две ћерке оковати бригом о њему. Да не мислим да ли ће оне имати своје породице, или ће своје животе посветити његовом.
Како то обично бива, кад те стрефи један проблем он за собом вуче још неколико. Тако се и мени, да не буде монотоно, десило да сам остала без посла, па нашла други посао, па трећи, четврти и све онакви послови у којима сам мислила да се никада нећу снаћи. А ја сам одлазила на све те послове, сређена и насмејана, пуне главе и рањеног срца (каква патетика) и радила оно што не волим или ме не занима и трчала кући онима које волим и који ме једино занимају.
А машине по кући што су почеле да ме издају и да се кваре, па то је чудо једно. Као да се све окренуло против мене, што би рекли непоправљиви песимисти.
Постала сам себична у томе коме ћу да посветим своје слободно време, време које бих уштинула од иначе мало времена. Апсолутно сам се оградила од људи који ме оптерећују или ми одузимају енергију. Скупљала сам сву енергију за децу, посебно за мог дечака.
Ганглије сам поломила размишљајући да ли радим праву ствар и шта је исправно за дете.
Неки су ме саветовали да прихватим ствари какве јесу, а ја сам се изморила од мисли да ли су „ствари“ заиста такве какве су ми представљене.
„Лекари су дивни људи, ал најеб’о је онај ко им падне шака“, чула сам давно, чини ми се од деде. А ја мислим да је најпогубније по здравље, када безрезервно верујеш лекарима. Они, као и већина људске врсте, са посла оду кући, посвађају се са супружником око ручка, или новца или швалера, па се запију, па им деца касне кући, па се брину , па касно легну, па оду на посао надркани и ненаспавани, па ви потрефите баш такав њихов дан да им дођете, па вам они офрље кажу своје стручно мишљење, па оду да се мире са породицом, док се ви са својом распадате. А онда вам не преостаје много тога сем да сами копате по интернету, нешто што би могло да вам буде од помоћи, нека сламка спаса.
Ја сам се на ФБ придружила групи мајки деце оболеле од аутизма, па преко њих и њихових објава отишла ко зна где и стигла на разне сајтове. Преводила њихове објаве и скупљала, а после и примењивала све што сам сматрала да ће бити од помоћи.
Једна најбаналнија ствар ме је разбеснела, толико да је то као никад до тад пољуљало све моје поверење у лекаре и њихову посвећеност. А то је сазнање да: код ког год стручњака да сам била, ни један није био заиста заинтересован. Јер да јесте, рекао би ми да тестирам своје дете на Кандиду.
Да ли знате да је Кандида толико подмукла да може огромне проблеме да створи код деце, тако да све заиста личи као да дете има аутизам?
Да ли сте знали да Кандида блокира разне центре у мозгу задужене за говор и пажњу?
Да ли сте знали да се Кандида код деце, много лакше лечи него код одраслих и да се напредак у говору види већ на почетку терапије?
Да ли сте знали да је терапија против Кандиде потпуно природна? То је природан начин исхране без шећера (чак и воћних), без квасца, млека и белог брашна?
Да ли сте знали да већина деце не би било заробљено у свету Аутизма само када би се више водило рачуна о томе ко и како обавља свој посао?!
Посао лекара није исто што и посао конобара, па да није важно да л’ ти је уз супу донео бибер и со! Лекар МОРА да каже све што би можда могло да помогне, јер у свету се одавно прича о уској вези између кандиде и аутизма.
Никако да кажем суштину. Хтела сам вам се похвалити да је мој дечак, од тога што је добио дијагнозу Аутизам, стигао дотле да иде у вртић са осталом децом и са њима се игра без икакве разлике. Од тога што је користио само неколико смислених речи, углавном на енглеском, није желео да се мази, није показивао руком на предмете, није махао, није се одазивао на име, није се радовао мами и тати, није нас ни примећивао… сада почео да користи реченице, врло смислено, уме и воли да се шали, прави мали зајебант, често се смеје, мази се са мамом и татом, не жели без нас на спавање, сестрама се радује када дођу из школе, воли да иде у вртић- а све нас је то стрефило за ових годину дана.
Желела сам да напишем неки текст за мајке чија деца имају било какав поремећај у развоју. Да им дам ветар у леђа и мало вилинског праха, да не одустају, као што ни дете од мајке не би одустало никад.
Е , ту је кључ, ја мислим.