Nora je gledala na sat, i čim je otkucalo petnaest do šest, krenula je ka školi. U šest će istaći spiskove prvaka po odeljenjima, i želela je samo da potvrdi ono što je već znala – njen prvenac će biti kod Milene, najbolje učiteljice u školi, i u razredu sa Milanom i Urošem, drugarima iz vrtića.
Nasmejana je koračala ulicom. I ona i suprug su se svojski potrudili da Strahinja upadne baš kod Milene. Pitali su učiteljicu u penziji koja je sa Milenom godinama radila u istoj smeni, i preporučila je nju kao pravi izbor za Strahinju. Konsultovali su se sa roditeljima čija deca su išla u istu školu. Slušala je mišljenja o raznim učiteljicama, i po svim izvorima, izbor se sveo na Milenu. Potegli su veze iz Opštine, i dobili čvrste garancije da će dečak biti u njenom razredu.
’Strahinjinom karakteru odgovara baš takva učiteljica – stroga, pravična i dosledna, ali sa mnogo ljubavi prema deci’ razmišljala je Nora. Bila je realna – Strahinja je vrlo zahtevno dete, tvrdoglavo, nekako „svoje“ – ništa mu se nije moglo nametnuti. Od toga šta hoće, a šta neće da jede, s kim hoće da se druži, kad hoće da spava, i kada će da spremi sobu. Ako on nešto neće, nema toga ko će ga na to naterati, i Nora je poštovala njegov karakter. Nije htela da ponovi greške svojih roditelja, i da ga stavlja u „društveno prihvatljive kalupe“. ’Gde sam ja, a gde sam mogla biti, samo da me roditelji nisu sputavali i kažnjavali’ često je razmišljala. ’Nemam samopouzdanja, plašim se autoriteta, dobro sam i ovoliko u životu postigla!’
Zato je sa svojom decom primenjivala sasvim druge taktike. Znala je da će ih škola naučiti kako „moraju“ da se ponašaju, ali će do tada ona učiniti sve da razviju svoju individualnost.
Polako je prilazila školi, i videla veliku grupu roditelja. Gledali su jedni drugima preko glava, pokušavajući da nađu ime svog prvačića na listama.
„Jes!“ viknuo je jedan tata, i sa širokim osmehom prišao ženi. „Kod Dragice je!“ Izljubili su se.
„Nemoguće“ u neverici je izgovorila jedna mama, i izvadila mobilni telefon. Drhtavom rukom je zvala muža, i molila da zove komšinicu, i vidi u čemu je problem.
Nora je kroz tamne naočare posmatrala čitav taj svet, svesna da za nju nema neizvesnosti. Sačekala je da se gužva malo raziđe, nije želela da se gura u masi uzbuđenih roditelja.
Prišla je oglasnoj tabli i opušteno gledala pet spiskova. ’Dragica… Ivana… Nada… Tatjana… Milena. Tu smo. Prvo pet!’ Spisak od dvadeset petoro dece je bio uazbučen, i brzo je spustila pogled na dno liste. ’Tanasković, Todorović… Čekaj… Stanković… Tanasković… Todorović… Mora da je neka greška, možda su pogrešno uazbučili’. Prošla je ceo spisak, prvo odozgo, pa odozdo, ali Strahinje Tešića nigde nije bilo. ’Oni nisu normalni, nisu mi upisali dete’ pomislila je, i krenula ka sekretarijatu. ’Da li ikog ima sad, ili moram da čekam sutra?’ Srce joj je ubrzano lupalo, dlanovi su se znojili. Njen sin nije upisan u prvi razred!
’Neverovatno! Idioti!’ besnela je. Na kraju hodnika spazila je Svetlanu, koja joj je, sa širokim osmehom i raširenih ruku, prilazila.
„Jesi videla?“ reče dok ju je grlila. „Vlada i Strahinja su zajedno! Presrećna sam! Vlada će se oduševiti!“
„Molim? Gde su zajedno?“ zapanjila se Nora.
„Pa, jesi videla spiskove? Kod neke Nade, u prvom tri. U razredu su sa Sonjom, Dušanom i Sarom iz grupe.“
„Kod Nade?? Nemoguće!“ Nori se zamračilo pred očima.
„Ja sam presrećna! Tako su se lepo igrali u vrtiću. Sad će se družiti još osam godina. Znaš, da su u različitim odeljenjima, ne bi to bilo to…“ Svetlana je pričala i pričala, ali Nora je više nije čula. Vrtelo joj se u glavi, i falilo joj je vazduha.
„Kod Nade? One razvedene? Bez dece? To je nemoguće. To ne dolazi u obzir. Ona nam je bila poslednja od svih pet!“
„Otkud znaš da je razvedena i da nema dece?“ upita Svetlana.
„Pa, raspitala sam se sve. Meni frustrirana učiteljica ne treba. Pritom, ko nema dece ne može decu razumeti.“ reče Nora. „Moram da zovem Srđana da pod hitno zove ovoga iz Opštine.“
„Ma, šta ti je? Pa, šta ima veze? Pa, i moja sestra je razvedena, pa joj ništa ne fali. Daj, pusti neka ide tamo gde je psiholog odredio…“ pokuša Svetlana da je smiri, ali Nori su već krenule suze.
„Ne dolazi u obzir! Da sam htela da psiholog određuje, ne bih ovolike veze potezala. Srđan je odneo i viski, i obećao da će ga izvesi na večeru! Planirali smo da mu damo… Halo?“ Nora pokaza Svetlani na svoj mobilni telefon, kao znak da mora prvo da obavi razgovor
„Srđane“ reče, brišući suze. „Strale je upao kod one razvedene… Šta ’kako’? Otkud ja znam kako?? Samo da znaš da pod hitno zoveš Mladena ili onog njegovog kuma, i da se ovo do sutra reši…. Obećali su nam, odneo si im viski, rekli su da je sve rešeno… Ovo ne dolazi u obzir“ jecala je. „Toliko smo se raspitivali i trudili… i da upadne kod najgore! Javi mi šta si uradio!“ Nora prekide vezu.
Svetlana je ponovo zagrli. „Ja još bila presrećna što će momci biti zajedno… Nemoj da se sekiraš, ko zna zašto je to dobro… Ipak, to sve što si se raspitala, sve su to tuđi stavovi, nismo upoznali te žene…“
„Nemam šta da upoznajem razvedenu nezadovoljnu ženu bez dece. Kako ti nije jasno? Ovo je katastrofa!“ govorila je Nora kroz suze.
Pogledala je gomilu roditelja, još neki su plakali, neki su se radovali, i svi su držali mobilne telefone javljajući vesti – dobre ili loše – svojim najbližima. Nora je ponovo prišla oglasnoj tabli, nadajući se da je Svetlana pogrešno videla, ali ime Strahinja Tešić joj je prvo upalo u oči u listi za prvo tri. Naglas je zajecala.
Na prvo zvono telefona je odgovorila. „Reci… I? I šta sad? Ma nemoj! A da primi viski je mogao! Đubre jedno! Kako ga nije sramota! Ići ću sad odmah kod direktora i zahtevati da se učiteljica promeni. Ti i tvoje veze! Rekao si da je to rešeno, i evo vidi šta se desilo. Četiri godine pakla, da li ti je to jasno??“ urlala je kroz suze. Utišala je glas da je Svetlana ne bi čula. „I, kaže mi Svetlana da je i Dušan u razredu! Da li shvataš! Ono razakano derište čiji otac se bavi ko zna kakvim sumnjivim poslovima! Ja neću da to bude Strahinjino okruženje! Molim te, reši ovo!“ Besno je prekinula vezu.
„Bezobrazluk! Sad odjednom nije ništa mogao, a sam se ponudio, ’ajde da smo ga molili, nego je prvi istrčao, i sad puj pike ne važi!“ jadala se Svetlani.
„Pa, vidi da li je direktor tu, da odmah to rešiš ako baš želiš. Ja se nisam ni raspitivala, niti znam kakva je koja učiteljica… Otkud znam šta je za nekog tamo ’dobra’ učiteljica, bolje da pustim šta mu sudbina dodeli!“
„Jesi ti svesna koliko je važno koja učiteljica će biti tvom detetu? Hej, to je četiri godine svakog dana! Ja se raspitujem već za Nikoletu, koja ima pet godina, da na vreme odlučimo gde će ona, ne možeš tek tako da predaš dete bilo kome u ruke!“ reče Nora brišući suze. Ruke su joj se tresle. „Idem do direktora!“ reče, i zamače iza ugla. Iz tašne je izvadila papirnu maramicu i izduvala nos.
Na hodniku koji je vodio do kancelarije direktora je videla dugačak red. Gotovo svi plakali. Neki su tiho pričali mobilnim telefonom. Bilo joj je jasno da nije jedina nezadovoljna.
„Čisto sumnjam da će od ovoga išta biti“ obrati joj se jedna uplakana baka. „Kažu da će direktor doći, da je na sastanku, a sigurno je tu negde i krije se!“
„Moramo verovati da ćemo uspeti. U suprotnom nas čeka katastrofa!“ reče Nora.
„Moja unuka upala kod Ivane… Ta je najgora… Ostavlja četvorke i iz likovnog, ej, iz likovnog! Šta da pričamo dalje?“ reče baka.
„To je ništa. Moj je upao kod Nade!“ reče Nora.
„Pa, mi smo hteli kod Nade! Hoćete da se menjamo?“ Baki se pojavi iskrica u očima.
„Ne, hvala, mi smo hteli Milenu! Videću da li neko ko je upao kod Milene hoće da se menja sa mnom!“ kategorična je bila Nora.
„Ako smem da Vam kažem, mi smo čuli za tu Milenu da više voli dečake, i to nam nije odgovaralo. I, kad dođu u peti razred, njeni se ne snađu baš najbolje. Sve je nešto kroz igru, i nešto idi mi – dođi mi. Zato smo hteli Nadu, njeni su najbolji iz matematike…“ govorila je baka u pola glasa.
„Ma, kakva Nada, ta žena nije normalna!“ uključi se jedan tata iz reda. „Bolje ostanite kod Ivane, čuo sam da je odlična za srpski, i onako je dosta kreativna, pravi priredbe i tako to, ali nama nije odgovarala, jer kažu da je često bolesna, i mnogo izostaje, pa posle udari kontrolni i deca pokvare ocene… Mi hoćemo Dragicu, a upali smo kod Tatjane. Ona je pred penzijom, nezainteresovana, nervozna, svakako neću pustiti dete kod nje!“
„I moj sin je upao kod Tatjane“, uključi se jedna mama. „Čuli smo o njoj jezive priče. Jedna devojčica iz kraja je promenila školu zbog nje. Jedan dečak i dan-danas ima traume, a sad je sedmi razred… Nije normalna žena…“
I drugi roditelji iz reda su osluškivali šta se priča. Jedan po jedan su se uključivali u razgovor. Na kraju su svi završili u velikom krugu, i kroz suze delili sa drugima šta su o kojoj učiteljici čuli, i kod koje žele da dete pređe.
„Ljudi!“ obrati se jedna mama grupi „Hajde da napravimo svoje spiskove, i da to dostavimo direktoru kad dođe! Kakvi psiholozi i pedagozi?! Znamo mi valjda najbolje kakva učiteljica treba našoj deci!“
Očajni ljudi su odjednom počeli da se osmehuju. Shvatili su koliko je predlog dobar.
„Bravo!“ uzvikivali su, neki su čak izljubili ženu koja je dala genijalan predlog. Za tren oka, Nora otrča do oglasne table.
„Ovi spiskovi ne važe!“ reče roditeljima koji su još uvek bili tamo, i skide papire prikačene špenadlama. „Za jedno pola sata imaćete prave!“
Roditelji su je gledali u čudu, neki su vikali za njom, psovali, ali Nora je hitala nazad.
„Idemo redom. Ko je za Dragicu i prvo jedan?“ Uredno je zapisivala imena zainteresovanih, odeljenje po odeljenje, dogod nije završila sa prvim pet. Strahinju je upisala pod brojem jedan i docrtala srce.
Roditelji nisu ni primetili kada je direktor, sakriven ispod kačketa i sa visoko dignutom kragnom košulje, prošao pored njih, i zamakao iza ćoška.
Autor: M.B.
Ovaj fenom nije vezan samo za osnovne škole, takodje je duboko ukorenjen i u srednjim školama. U razgovoru sa drugaricom, saznajem da u gimnaziji u Aranđelovcu od dva odeljenja matematičkog smera već posle prijemnog je formirano jedno, kako ona nazva „Elitno odeljenje“, sastavljeno od dece političkih, ekonomsih i drugih uticajnih ljudi. A drugo odeljenje od ostatka djaka. Obe smo se složile da to nema smisla i da bi volele da nam deca nisu završila u tom „Elitnom odeljenju“. A obe smo dovoljno uticajne da svoju decu ubacimo u to odeljenje ali čemu sve to? Iz tog odeljenja ne bi izašla ni pametnija ni srećnija, jedino možda svesnija da su došli medju odabrane nečijim uticajem a to svakako nije model po kom želimo da odrastaju. Sve dok se školstvo ne odupre uticajima, zataškavanjem svega i svačega zato što je neko nečiji sin, poklanjanjem ocena da se ne naljute roditelji, škola neće biti ni bolje ni srećnije mesto. Modele koje usvajaju kod kuće i u školi su ono što nose za ceo život. Ne znam da li mi je žalije onog deteta koje zna da je preko veze upao u „Elitno odeljenje“ ili dece iz drugog odeljenja koje će već prvog dana škole shvatiti da pravila nisu jednaka za sve i da su podeljenja nečijom odlukom da ih tako dele. Može da se donese sto pravilnika i da se stavi odred policajaca ispred svake škole, suštinski se neće ništa promeniti dok se u školi leče nečiji kompleksi i dok se stvarni ne postave na svoje mesto. Za sve što nas je snašlo krivi smo i odgovorni svako od nas, licemernim ponašanjem, čuvanjem fotelja, stavljajući dečije i roditeljske interese ispred osnovnog zašto u školu idu a to je obrazovanje.