Narodna poslovica predstavlja sažetu filozofiju iskustva, oblik mišljenja koji svoju snagu crpi iz neposrednog sudara čoveka i stvarnosti. Sakupljajući i objavljujući narodne poslovice, Vuk Karadžić je sačuvao više od jezičkog blaga; sačuvao je jedan oblik intelektualne samosvesti, jedan način razumevanja sveta koji je nastajao kroz vekove. Upravo taj sloj narodne mudrosti pokazuje izuzetnu sposobnost da opstane izvan svog vremena, jer počiva na opštim zakonima ljudske prirode, društvenih odnosa i moralnih dilema.
Iako pojedine poslovice pripadaju istorijskom horizontu koji se menjao, njihova suština nastavlja da deluje kao orijentir. Savremeno doba, obeleženo ubrzanjem, prividima i promenljivim vrednostima, otkriva u ovim kratkim iskazima neobičnu snagu preciznog uvida. Zato poslovice deluju kao trajni svedoci istine, kao glas koji nadilazi lokalne okvire i postaje razumljiv svakom čoveku koji živi u zajednici i deli njene protivrečnosti.
„Da se prava istina pozna, treba čuti dva zvona.“
„Lako je iza šest volova plug držati.“
„Ko ima obraza, dobro živi, a ko nema – još bolje.“
„Ko laže za tebe, lagaće i protiv tebe.“
„Dokle ruža miriše, dotle je svako begeniše.“
„Nesta vina, nesta razgovora, nesta blaga, nesta prijatelja.“
„Koji se pas silom u lov vodi, onaj zeca ne hvata.“
„Bolje je i sa pola puta se vratiti, nego rđavim do kraja ići.“
„Budala kad ćuti, misle da je mudar.“
„Bolje biti pevac jedan dan, nego mesec dana kokoš.“
„Dobar glas daleko ide, a zao još dalje.“
„Blago onom koga sreća hrani, a teško onom koga snaga hrani.“
„Bolji je gram sreće, nego sto očiju pameti.“
„Ako sreću ne sretneš, nećeš ni da je stigneš.“
Ovi iskazi stoje kao samostalne misaone celine, kao ogledala u kojima se prepoznaju obrasci ponašanja, odnosi moći, uloga slučaja, vrednost časti i privid ljudskih uverenja. Njihova uverljivost proizlazi iz činjenice da govore jezikom iskustva, a iskustvo poseduje univerzalnu strukturu. Zato poslovice zadržavaju značaj i u vremenu koje se ubrzano menja, jer ljudska priroda zadržava svoje osnovne osobine.
U tome leži njihova trajna vrednost. Narodna poslovica predstavlja najkraći put do istine koju čovek prepoznaje i onda kada je prvi put čuje. Ona pripada određenom narodu po svom poreklu, ali pripada svima po svojoj suštini. Upravo zato poslovice koje je sabrao Vuk Karadžić ostaju živi deo kulture i svesti, kao tihi i postojani svedoci nepromenljivih zakona ljudskog života.
Autor: Milan Stanković, prof. srpskog jezika i književnosti iz Bora