Народна пословица представља сажету филозофију искуства, облик мишљења који своју снагу црпи из непосредног судара човека и стварности. Сакупљајући и објављујући народне пословице, Вук Караџић је сачувао више од језичког блага; сачувао је један облик интелектуалне самосвести, један начин разумевања света који је настајао кроз векове. Управо тај слој народне мудрости показује изузетну способност да опстане изван свог времена, јер почива на општим законима људске природе, друштвених односа и моралних дилема.
Иако поједине пословице припадају историјском хоризонту који се мењао, њихова суштина наставља да делује као оријентир. Савремено доба, обележено убрзањем, привидима и променљивим вредностима, открива у овим кратким исказима необичну снагу прецизног увида. Зато пословице делују као трајни сведоци истине, као глас који надилази локалне оквире и постаје разумљив сваком човеку који живи у заједници и дели њене противречности.
„Да се права истина позна, треба чути два звона.“
„Лако је иза шест волова плуг држати.“
„Ко има образа, добро живи, а ко нема – још боље.“
„Ко лаже за тебе, лагаће и против тебе.“
„Докле ружа мирише, дотле је свако бегенише.“
„Неста вина, неста разговора, неста блага, неста пријатеља.“
„Који се пас силом у лов води, онај зеца не хвата.“
„Боље је и са пола пута се вратити, него рђавим до краја ићи.“
„Будала кад ћути, мисле да је мудар.“
„Боље бити певац један дан, него месец дана кокош.“
„Добар глас далеко иде, а зао још даље.“
„Благо оном кога срећа храни, а тешко оном кога снага храни.“
„Бољи је грам среће, него сто очију памети.“
„Ако срећу не сретнеш, нећеш ни да је стигнеш.“
Ови искази стоје као самосталне мисаоне целине, као огледала у којима се препознају обрасци понашања, односи моћи, улога случаја, вредност части и привид људских уверења. Њихова уверљивост произлази из чињенице да говоре језиком искуства, а искуство поседује универзалну структуру. Зато пословице задржавају значај и у времену које се убрзано мења, јер људска природа задржава своје основне особине.
У томе лежи њихова трајна вредност. Народна пословица представља најкраћи пут до истине коју човек препознаје и онда када је први пут чује. Она припада одређеном народу по свом пореклу, али припада свима по својој суштини. Управо зато пословице које је сабрао Вук Караџић остају живи део културе и свести, као тихи и постојани сведоци непроменљивих закона људског живота.
Аутор: Милан Станковић, проф. српског језика и књижевности из Бора