Jedan momak napravio je posvetu svojoj baki – za njen 85. rođendan, otpevao je za nju čuvenu baladu Lepe Brene „Ja nemam drugi dom, osim doma u srcu tvom”. Baka je imala rašta ostariti, a unuk se upisao u Društvo izuzetnih ljudi
Pošto odbijam da se bavim aktuelnom stvarnošću i pošto, koliko god mogu, izbegavam vesti, kako bih očuvala minimum mentalnog zdravlja, ovih dana krstarim JuTjubom u potrazi za zanimljivim i inspirativnim pričama koje vraćaju nadu i podižu raspoloženje.
U moru svega i svačega, odjednom je do mene dolepršala jedna mala priča koja me je u isto vreme i rasplakala, i raznežila.
Jedan momak napravio je posvetu svojoj baki – za njen 85. rođendan, otpevao je za nju čuvenu baladu Lepe Brene „Ja nemam drugi dom, osim doma u srcu tvom”. Baka je sedela na stolici i brisala lice maramom, dok su oko nje, njena deca i unuci pevali uglas, ispred velike, zaslužene torte.
Ispod video-snimka njen unuk je napisao da za sve što jeste može da zahvali, pre svega, njenoj ljubavi.
I, raznežila sam se.
Ne samo zato što nisam imala baku, da me tako bezuslovno voli kao što moja mama voli svoje dve unuke, nego najpre što je to danas tako retko. Nikada pre nisam o ovom razmišljala.
Ljudi sve više postaju nemilosrdni u sopstvenoj sebičnosti
Ne samo zato što se danas retko odaje takva svečana, i lepa, i dirljiva počast bakama i dekama, nego pre svega zato što mi je palo na pamet kako živimo u okrutno vreme u kome se ni roditeljima, a kamoli bakama i dekama, ne posvećuje dovoljno pažnje i vremena.
Opsednuti sopstvenim veličinama i odrazima u telefonima, uplašeni od sadašnjosti i budućnosti, zgroženi starenjem i u isto vreme pomireni sa odvratnim uverenjem da će svi jednoga dana biti nebitni, zaboravljeni, i teret svima oko sebe, ljudi sve više postaju nemilosrdni u sopstvenoj sebičnosti.
Zaboravljaju na one koji su ih napravili, ljute se na njihove nesavršenosti, na njihove stare džempere, zamara ih njihova nebitnost, njihova istorija, njihova neukost u modernim tehnologijama, njihovo odustajanje od jurcanja za modernim, njihovi mali životi u kojima sve više caruje usamljenost i tišina.
Zaboravljaju kako su nekada, dok su bili mali, imali samo njih, da ih zagrle i uteše, da im obrišu suze, i da ih zaštite od nervoze roditelja. Nema se vremena za njih, koji su uvek imali vremena za nas.
Ceo svet se danas odriče baka i deka. Zaboravljeni.
I onda, ovakav predivan gest vrati mi veru da nije sve izgubljeno. I hiljade i hiljade lajkova ispod ovih nekoliko kadrova, i reči, i nota o ljubavi, i o ljudskosti.
Pomislila sam: Ko ovako nešto doživi, imao je rašta ostariti, a ko ovako nešto priredi baki i deki, upisuje se najnežnijim slovima u najlepše društvo – Društvo izuzetnih ljudi.