Kad postanete roditelj, mnoge stvari se promene. Pa to već i ptice na grani znaju. Neki mladim roditeljima zameraju što su zapustili prijateljstva, što ređe izlaze, što večito pričaju o deci, što su svoje naslednike stavili i uvek stavljaju na prvo mesto. To, najčešće, čine oni koji i sami još nemaju decu. Njih posebno pozdravljamo, uz pesmu: „Videćeš ti, kad dobiješ svoje.“
Ipak, pored ovih nabrojanih, promene se i neke druge stvari. Roditeljima se u kosti uvuku nekakvi čudni strahovi i praznoverja, pa tako čak i oni koji su do juče prolazili ispod merdevina bez straha, sada stavljaju crveni konac detetu oko ruke i menjaju smer kretanja kad im, dok u kolicima guraju bebu, put preseče crna mačka.
„Nisam ja sujeveran, ali pusti ti to, šta mi je teško da napravim tri koraka unazad i da bacim so preko ramena.“
Nisam ni ja verovala, ali pre neki dan sam se uverila da je tako.
Moj sin je, kao i većina petogodišnjaka, opčinjen fudbalom. Upisali smo ga jer je silno želeo, a i zbog toga što verujemo da će naučiti da je važno biti deo tima, da su i onaj ko je dao gol i onaj koji mu je asistirao podjednako važni, da je potrebna žrtva i trud da bi postigao rezultat. I konačno, da bi naučio da gubi. Jer samo oni koji umeju da gube mogu da budu pravi pobednici.
I pošto su svi drugari u klubu već odavno poručili dresove sa logotipom kluba i svojim imenom, iako nam se to činilo nepotrebno, nismo želeli da ga izdvajamo (ah, ta roditeljska boljka), pa smo zamolili trenera da poruči i njemu.
„Nema problema, samo da mi kažete veličinu i da izaberete broj na dresu.“
„Veličina je 6, a za broj, ne znamo, šta imate na raspolaganju?“
Trener otvara svesku i pokazuje nam. Kaže, evo spiska, ovde se vidi koji su brojevi slobodni.
A u svesci, do broja 39 zauzet svaki broj osim – 13. Gledam ja onu svesku, gledam trenera, pa opet svesku i pitam: „A šta je sa ovim 13?“
„Ništa, slobodan je.“
„Pa zašto?“
„Pa neće roditelji, kažu da ne tera decu maler.“
Od broja 13 do 39 ima 25 zauzetih brojeva. Ili, 25 od 25 roditelja je sujeverno. Mislim, nisu oni sujeverni, ali pusti ti to, što baš mi da uzmemo 13.
Okrećem se prema detetu i pitam: „Ogi, hoćeš ti broj 13 na dresu?“
„Pa može.“ – odgovara on, kome je svaki broj isti.
„Onda 13 za nas.“ – kažem treneru.
„Sigurno?“ – pita me on, malo začuđen.
„Sigurno.“
Znam ja da u našem narodu ima mnogo sujeverja. Znam da je sanovnik sastavni deo skoro svake biblioteke. Znam i da se još isteruje strava deci. Ali, da se baš 100% roditelja plaši broja 13, to stvarno nisam znala.
Posle smo saznali da je taj broj na dresu nosio i čuveni Kolarov, kao i Nesta. I ne mora on da bude veliki fudbaler (među nama, ne bih ni volela), a ako ne bude, sigurno neće biti zbog broja 13 na dresu.
A. Cvjetić