Ко су дечаци који потајно желе барбике, али умиру од срама да не изневере своју мушкост?

децембар 11, 2023

У предпразничне дане у Аустралији се заметнула расправа о родној раздељености дечјих играчака и о томе да би се и дечацима требале поклањати барбике. Како је реч о једном од најтврђих табуа наше цивилизације, који је, као и сваки други табу, и силно изазован и погодан за светоназорске ратне маневре, тако се прича муњевито проширила по великим светским новинама, да би на крају стигла и до наших крајева. За мене, међутим, прекасно. Четрдесет и три-четири године прекасно.

Foto: Canva

Био сам шестогодишњак, била је иста оваква зима, само сарајевска, бирвактеилска, с више минуса и снегом до узаврат, ишли смо Титовом улицом поред Оломана, када сам у продаваоници играчака, иначе најбољој у мом животу, угледао величанствену луткину кућу. Двоспратница с приземљем и таваном, саграђена од дрвета, с кухињом, неколико купатила и с три велике, простране собе и једном мањом, дечјом, пуном намештаја и покућства, све то величине омањег писаћег стола. Цимнуо сам мајку за рукав, рекао – ја бих оно, а она ми је незаинтересовано узвратила – то је за девојчице. О, како сам се тад посрамио, ама за десет следећих детињстава и за сав одрасли живот није ме облио такав срам, јер сам пожелео нешто што је женско.

После сам, кад год бисмо пролазили главном сарајевском улицом, окретао главу на другу страну, све док једнога дана, коначно, нису из излога склонили луткину кућу, док је неко није купио и није се нашла у соби некога ко је био те среће да се роди као девојчица. Године су морале проћи, морао сам одрасти, одвојити се од куће, прогледати свет другачијим очима, па да схватим зашто ми је мајка оно рекла. Углавном зато да ме “скине с дневног реда” – била је то њезина фраза, па да је овде поновим. Баш јој је у кући требала та скаламерија од луткине куће и баш јој је требало да јој се свуда по кући поваљује минијатурни намештај. Али чак и да није тако, луткина кућа из њене перспективе није била за дечаке. Због лутке, наравно. Иако мене никакве лутке нису занимале – онда као ни данас – нити су ме занимали други људи, пластични и гумени или живи, моји вршњаци, као ни они старији. Занимале су ме те мале пусте собе, минијатурни камини, старинска кухиња у приземљу, и таван на који бих могао поспремати старе ствари.

Је ли то женска или је то мушка игра? Немам појма. Одрастао сам и више се не стидим, али грдно сам им замерио, прво мајци, а онда и остатку света, што су ми ускратили луткину кућу. Када се нађем у великом немачком или швајцарском граду – где идем јер људе занима моје умеће причања и писања малих и великих прича – потражим у градском водичу или телефонском именику, распитам се па нађем продавницу с луткиним кућама. И онда стојим пред излогом и дуго гледам. Данас су то, углавном, играчке за одрасле, занимација за хобисте, као што је то и склапање минијатурних дрвених једрењака или авиона из Другога светског рата, и да нисам такав какав јесам, да ми чежња није важнија од њеног остварења, могао бих себи и данас купити луткину кућу, наместити је насред радне собе, градити је, адаптирати, насељавати, преуређивати, куповати нови намештај – јер се у продавницама с лукиним кућама може купити баш све, у безброј варијација и стилова и у минијатурним размерима – али већ имам превише таквих, чудних интереса, да бих си приуштио још један. Осим тога, оно што је остало изгубљено у детињству, то ће заувек остати ненадокнадиво. Не могу да престанем да чезнем за луткином кућом, јер је нисам добио када је за то било време.

Веројатно постоје дечаци који исто тако пожеле лутку. Барбику или неку другу, једнако реалистичну. То је још нешто у чему одрасли показују неразумевање према деци, иако се не тиче никаквог родног или културолошког табуа: деца чим се извуку из пелена, чим одрасту у мале људе, желе што реалистичније играчке. Деца не подносе стилизацију, не воле грубе и непрецизне дрвене играчке, фолклорне играчке којим су се играли њихове чукунбабе и чукундеде, деца не воле дизајн играчака, него траже играчке које би биле као праве. Ауто као прави, кућа као права, лутка као права.

Ко су дечаци који потајно желе барбике, али умиру од срама да не изневере своју мушкост? Када си сасвим мали дечак, до мушкости ти је због неког врага више стало него када си већ стари кењац. Одрасла је предрасуда, углавном потпуно неутемељена, да ће од дечака који се игра луткама свашта бити. И да ће, да простите, бити педер кад одрасте. А у тој су ствари родитељи у големој већини застрашујуће конзервативни: чак и они који подржавају хомосексуалце у борби за еманципацију и људска права, и они који поносно шеткају на парадама поноса, пречесто се грозе тога да им кћери испадну лезбијке, синови педери. И онда им је ноћна мора да им се синчићи не поиграју барбиком.

А у ствари та врста интереса нема пуно везе с тим у кога ће се ко заљубљивати када одрасте. Више би се то могло тицати неких будућих родитељстава. Зашто не бисмо мислили да ће дечачић који се брине за своју барбику, навечер је носи на спавање, ујутро је стрпљиво храни, а онда је изводи у колицима у град, бити тако брижан и према својој деци? Мени се то чини некако логично. Вама не? Него мислите да ће тај дечачић, божемипрости, одрасти у грдног хомосексуалца, па се ствар може предупредити само тиме да му се уместо барбике купи трактор, свемирски пиштољ и фудбалска лопта с логом последњег Светског првенства? Није лако вашој деци с вама, није лако педерима с вашом подршком, никоме није лако…

На мени се већ у оно време видело да нећу имати деце: нимало ме нису занимале барбике, ни било какве лутке, ни коситрени војници који ће се у каснијим деценијама трансформисати у аватаре, ни ико жив до ли мене самог. Самим сам собом могао населити сваки мој свет. И то је, вероватно, неки психолошки дефект, али из тог је дефекта, рецимо, настала и потреба за причањем прича. Из дефекта се, дакле, родила моја професионална оријентација, коју се, гледано из данашње перспективе, могло наслутити у раном детињству и у избору играчака којим сам кроз детињство вођен.

Иако сам, дакле, био фасциниран уређењем луткине куће, размештањем минијатурног намештаја, преуређењем ситних ентеријера, лепљењем тапета по зидовима мањим од длана, ништа ме од свега тога као одраслог човека неће привлачити. Или хоће: али само у минијатури, у луткиној, а не у мојој кући, и у причи. Детињи интереси су се трансформисали у неке друге интересе, а набрало се фобија и траума због којих, да ме је икада и занимало рушење правих зидова у правим становима, куповина правог намештаја и претварање спаваћих соба у кухиње, дневних боравака у купатила, а тавана у студије за креативни рад, у међувремену би ме од тога већ прошла воља. Правила игре разликују се од животних правила. И мало коме се у животу догоди да му одрасли живот проистекне из дечје игре. То је још један од разлога због којих би дечацима у руке требало дати барбике, ако их барбике баш и занимају.

У подсвест нашег света потиснути су читави светови. Много већи од оних видљивих. Отуд колективне мржње и ратови. Све би било боље да сте клинцу купили барбику, а клинки каубојски пиштољ и тенк. Мени луткину кућу.

Аутор: Миљенко Јерговић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама