Подизање деце никада није било изазовно као данас. Све те опречне школе мишљења, разноразне школице спорта, језика, математике, програмирања… Како да помогнете деци да постану довољно добра кад сви остали своју стављају у ниски старт чим изађу из пелена?
Свака породица данас има посебан начин васпитања, јер се заједнички систем вредности изгубио. Али сви желимо да нам деца буду срећна кад порасту. И да раде оно за шта су талентована како би се мање мучила у животу.
Деца се склањају са улице због порока, лошег друштва, манијака. Уписују их на свакакве активности. Али родитељи се и надају да ће их овиме стећи нова знања. Клинци су више у затвореном него што се друже у парку. Зато код многих као да постоји застој у развоју, па десетогодишњаци и даље не знају да се играју групних игара, већ само у паровима.
Ваша деца заиста могу да постану боља него ви. Треба им помоћи да остваре свој потенцијал и пружити емоционалну подршку.
Али где је граница?
Знам дете које са пет година похађа три страна језика, два плеса и два спорта. Знам и друго које иде на глуму, пливање, језике и спорт, треће – на менталну аритметику и још 4 активности. Њихови родитељи желе да им деца још од малена ухвате предност у односу на вршњаке.
Где ће са том предношћу? Колико наша деца треба да ураде да би постала довољно добра?
Зашто толико много очекујемо од њих?
Зато што одгајамо посебну децу.
Зато што сте открили веома рано колико талената они имају.
Зато што хоћете да на време развијете остале.
Зато што ви нисте имали прилику да остварите свој пун потенцијал.
Зато што желите да имају бољи живот од вас.
Лако је да упаднете у замку да радите за образовање своје деце са свом том причом о раном развоју детета. Али људи који раде у веома профитабилним индустријама образовања некако забораве да вам кажу следеће:
„Већина нас је просечна а и наша деца, такође.“ – Медлин Левин
Ова реченица ми је отворила очи. Чула сам је од Медлин Левин, психолога са Стенфорда и ауторке бестселера Њујурк Тајмза.
Госпођа Левин каже да су ђаци и студенти данас под толиким стресом јер њихови родитељи мисле да дечји животи зависе од њихових оцена. Дају читаво богатство како би им обезбедили најбоље образовање. Али истраживање са Јејла каже да паметна деца која су и вредна буду успешна без обзира на који колеџ иду.
Левин објашњава да су родитељи опседнути образовањем, јер су такмичарски настројени. Стога желе да их други виде као посебне и нерањиве. Наравно, осећају и да су њихова деца такође посебна.
Али деца нису далеко од својих родитеља када је у питању интелект. А већина њихових родитеља није добила Нобелову награду.
Тако да се много родитеља изгуби успут у подизању своје деце. Треба се мало уштинути и схватити: Моје дете је посебно пре свега зато што је моје. И можда оно неће желети све оно што ја желим да му пружим.
Кључ доброг родитељства је у томе да мислите да су ваша деца једноставно довољно добра.
Наишла сам на овај твит који најбоље сумира однос данашњих родитеља према својој деци:
„Ваша деца вам не припадају. Ви сте позајмили време да бисте били са њима. Ваша мислија, ако одаберете да је прихватите, је да изградите боље људско биће; не да изградите мини верзију себе и све своје изневерене наде и снове. Помозите им да постану најбоља верзија СЕБЕ, а не најбоља верзија ВАС.“
Још једна ствар са децом коју третирају као посебну је да су егоистична. Мисле да заслужују боље од других. Када су мала, отимају играчке од друге деце, шефују и праве сцену када не добију балон или морају да ходају уместо да их родитељи носе. Проблем је у томе што мама и тата неће бити увек ту да штите своје дете од „лошег“ пријатеља, „очајног наставника“ или „нефер третмана“. Шта се дешава када порасту?
Ризик тога да подижете децу као да су веома посебна је у томе да она на крају упадну у невољу, јер ви као родитељи нисте исправили дечије понашање када је то било потребно. Педагог Снежана Голић упозорава:
“Не можемо знати које дете ће бити проблематично, али можемо знати чије… Дете које родитељи постављају на трон, како другачије у том узрасту него неосновано, касније има проблем да са трона сиђе, а друштво има нулту толеранцију на квази принчеве и принцезе, што је болно.“
Касније последице могу да се крећу од депресије до криминала. Деца на чију агресију родитељи зажмуре ће једног дана добити батине од јачег од себе. Они који „крадуцкају“ могу да постану озбиљни преступници.
А можда најгоре прођу деца која су узорна и добра. Она се вечито боре да докажу да довољно вреде тако што ће бити најбоља. Такмиче се са другом децом зато што не могу да поднесу пораз. А не може се у свему и увек бити најбољи.
Тако да – у реду је. Ваша деца ће вероватно бити посебна само онима који их воле. Али тако је са свима нама.
И она јесу довољно добра баш таква каква су. Са једном ваншколском активношћу или две. Јер ако нису страствена по питању тога шта уче и раде, увек ће бити неког ко ће их касније надмашити. Дакле, нема много сврхе одгајати их тако да буду најбоља.
Бити просечан је сасвим ок. Ваша деца ће бити добро. Само их не исправљајте. Волите их такве каква јесу и верујте у њихов потенцијал. Пустите их да расту. Јер ако ви не верујете у своје дете, ни оно неће постати остварен човек.
Дајте им љубав и научите их да живот није бајка. И онда ће они сигурно постати бољи него што сте ви. Биће довољно добри.
Аутор: Мариа Милојковић – некад teacher, преводилац и ћата у фенси фирми. Остала без посла, па почела да пише и учи да не би полудела. Пише на америчком Медиуму, објавила дечју двојезичку књигу на Амазону и Кобоу. Купила тегове од по 3 кг, али никако да скине стомак. Пратите је на Фејсу, на Инстаграму или на њеном сајту где ће вам поклонити е-књигу о васпитању деце.