Познати стихови „да те дигнем међ’ звездице“ дело су Бранка Радичевића а написани су за Мину Караџић, кћер Вука Караџића. Српска сликарка и песникиња рођена је 24. јула 1828. Била је супруга Алексе Вукомановића, првог професора књижевности на Лицеју у Београду. И највећа љубав Бранка Радичевића.
Мина Караџић. Литографија. Аутор: Габриел Декер, 1847.
Легенда о љубави Бранка Радичевића (1824-1853), српског романтичарског песника и Вилхемине-Мине Караџић (1828-1894), сликарке, песникиње, преводиоца и кћерке Вука Стефановића Караџића, прати као сенка цео Бранков опус. У његовим песмама се осећа Минин дух, али се поуздано зна да је искључиво њој посветио једну, неки кажу своју најлепшу песму „Певам дању, певам ноћу“. Познати стихови кроз жељу да је „дигне међ’ звездице“ исказују врхунску идеализацију Мининог лика.
Прича о њиховој љубави је веома тешка. Мина је била звезда бечког друштвеног живота, изузетно образована, имућна, успешна сликарка, а Бранко сиромашни студент са теретом тешке болести. Проф. др Васо Минлинчевић , историчар српског романтизма је написао:
„Из Мининог каснијег идеализованог ликовног и књижевног портрета Бранковог, наслућује се да су између њих постојале узајамне симпатије, а о томе сведочи и Бранкова преписка с Даничићем. Међутим, сиромашни студент није могао ни помислити да се у некој обзиљној намери приближи Вуковој ћерки.“
Многи историчари сматрају да је начин на који је њихова платонска љубав материјализована у уметности резултат епохе у којој су живели и стварали. Романтичарска епоха захтевала је такав приступ, без обзира на реалну слику те компликоване привржености, која је била далеко од идеалне и остварене.
Тадашњим Бечом кружиле су приче да Бранко не гаји наклоност само према лепој и недостижној Мини Караџић, већ и према њеној мајци Ани којој је издахнуо на рукама у бечкој болници 1853. године. Наговештаји о могућем бечком четвороуглу налазе се у Бранковој преписци са Ђуром Даничићем, у чињеници да га у својим опширним списима сам Вук ретко спомиње иако су били веома блиски, а највише у Бранковом роману у стиховима – “Безимена” или “Луди Бранко”.
Овај реалистичан, мало претерано слободан спев који Бранко није успео да заврши, плете причу о разузданом животу студента у Бечу у бурним историјским временима након револуције и мађарске буне. Роман у стиху написан је са много сатире и ироније, а детаљно описује сочну авантуру са “једном мајком и шеснаестогодишњом кћерком”. Довољно да запањи и најслободније умове тог доба.
Мина Караџић се удала пет година након Бранкове смрти у Саборној цркви у Београду за Алексу Вукомановића, оснивача катедре за српски језик, историју и књижевност на београдском Лицеју, и братанца кнегиње Љубице.
Алекса је умро након годину и по, и оставио је са сином Јанком са којим се Мина вратила у Беч. Године лагодног живота, бечких балова и борби бројних удварача за њено срце остале су иза ње. Живот је посветила стваралачком раду и очувању од заборава радова свог оца и осталих књижевних стваралаца из тог периода.
Онима који воле да завире у интиму уметника, остала су нагађања о томе шта се пре скоро два века дешавало између остарелог генија балканске културе, његове супруге Ане, младог песника тешко оболелог од неизлечиве болести и девојке која је била муза и недостижна љубав многим уметницима из тог периода.
Они други, заљубљени у љубав, имају Бранкову поезију која је и даље инспирација многим уметницима
Бранко Радичевић: ПЕВАМ ДАЊУ, ПЕВАМ НОЋУ
Певам дању, певам ноћу,
Певам, селе, што год оћу:
И што оћу, оно могу,
Само једно још не могу:
Да запевам гласовито,
Гласовито, силовито,
Да те дигнем са земљице,
Да те метнем међ звездице.
Кад си звезда, селе моја,
Да си међу звездицама,
Међу својим, селе моја,
Милим сестрицама.