Jedini cilj ovog teksta je humor i zabava, autor i redakcije ne žele nikog da uvrede.
„Mi-li-ca Pan-te-lić“ začulo se iz učionice. Milica otvori vrata.
„Do-bar dan“ pozdravi je robot, a dva plavičasta, poluprovidna holograma u ljudskom obliku, koja su sedela za dugačkim stolom se blago nakloniše.
„Se-di-te“ reče robot. „Ja sam Ksi-a-o Ming Đing i u-čim srp-ski. Već mi do-bro ide“ reče, i uz jedva čujno zujanje, okrenu se prema hologramima.
„Ja sam Dejan, prosvetni savetnik, a ovo je moja koleginica Marina. Pošto imamo mnogo sastanaka sa nastavnicima ovih dana, samo smo hologramski prisutni ovde, nadam se da Vam ne smeta“ reče Dejan.
„Ne, ne, naprotiv… Dobar dan svima“ odgovori Milica.
„Ko-le-ga, mo-lim Vas.“
Dejan pogleda u Milicu.
„Kolega Đing se i dalje muči sa srpskim, stigao je tek juče, jako brzo uči, ali trebaće mu bar još nekoliko dana, pa ću ja preuzeti, čisto da nam ide brže, ako dozvolite.“ reče. „Molim Vas, uzmite daljinski, jer mi, hologrami, ne možemo da ga koristimo, i pritisnite zeleno dugme RELAX.
Milica ustade, uze daljinski upravljač u najlon kesici, i uperivši ga u robota, pritisnu zeleno dugme. Đing je na tu komandu, očigledno, trebalo da sedne, ali je ostao zaglavljen na pola.
„Uh, opet isti problem“ reče Dejan. „Čim na stolici fali naslon ili neka noga, on je ne vidi kao stolicu pa neće da sedne… Ovako ćemo to rešiti“ reče. „Pritisnite STAND AND RELAX“
Na ovu komandu Đing ustade, glava mu polako klonu, ruke se opustiše.
„Hvala Vam“, reče Milici, „Sada je u stanju hibernacije, da mu ne trošimo baterije kad ne mora“ Milica klimnu glavom.
„Kao što svakako znate, od narednog septembra se uvode velike promene u školski sistem, i kako su nama nastavnici veoma važan resurs bez kojeg se te promene ne mogu sprovesti, bitno je da vas na pravi način upoznamo sa svim novinama. Želeli bismo da shvatite koje su prednosti rada sa robotima, i zašto smo ušli u ovaj veliki projekat. Kolega Đing je dobio stalno zaposlenje na mestu nastavnika fizike, a Vi ćete biti njegov asistent.“
’A ja na neodređeno već deset godina’ pomisli Milica. „Čekajte,“ upita, „zar nije ministar rekao da će roboti nama asistirati, a ne mi njima?“ Milica je odglumila zapanjenost, iako je od Nataše već čula za ovo.
„Ako mogu ja…“ reče Marina kolegi. „Da, ministar, tačnije sada pomoćnik ministra, je to rekao na početku, kada je tek najavljivao robotsko-hologramsku nastavu, ali na seminarima koje smo imali od tada i nakon brojnih testiranja, shvatili smo da su roboti mnogo bolji od ljudi za ovaj posao, jer su objektivni, bez emocija, tačni, savršeno informisani, tako da neće dolaziti do starih boljki našeg školskog sistema – kašnjenja na časove, ’progledavanja kroz prste’ određenim učenicima, nepripremljenih časova, pitanja učenika na koje nastavnik ne zna odgovor… Prepisivanje i šaputanje na času su prošlost, jer su roboti opremljeni sa dvadeset četiri kamere od po četrdeset megapiksela, osetljivost na zvuk je sto dvadeset puta jača nego kod čoveka… Razumete? Zatim, roboti odlično komuniciraju sa roditeljima jer postoji ograničen broj pitanja na koja će odgovarati, na sva pitanja koja izlaze iz tih okvira će reći samo ’Nisam ovlašćen da o ovome razgovaram’. Isto tako, imaće i ograničeno vreme za svakog roditelja, za sada se spekuliše da će to biti pet minuta. Takođe, u testiranjima robota se pokazalo da odlično sarađuju sa inspektorima, imaju posebnu memoriju za pripreme za časove, i automatski vode svu potrebnu evidenciju. Na kraju godine se roboti umrežavaju, i ocene se zaključuju bez poklanjanja, bez srceparajućih priča o deci, objektivno! Da ne govorim da roboti za sve to ne traže ni platu, ni topli obrok, niti godišnji odmor, a u svakom momentu ih možete staviti u hibernaciju ako postanu prezahtevni… Čak im ne treba ni karta za prevoz, jer svaki ima svoj leteći automobil. Ima tu nebrojenih prednosti!“
„I ovo treba da znate“ reče Dejan, „Roboti koštaju između dvanaest i četrnaest miliona evra, i sistem za hologram svakog nastavnika košta oko šezdeset miliona za celu Srbiju. I sad, Vama se to čini mnogo, ali to je jednokratno ulaganje. Sad i više nikad! Osim, naravno, održavanja, koje je po robotu do pet hiljada godišnje, za hologramski sistem možda koju hiljadu preko toga.
Državu svaka povišica za nastavnike na duže staze košta neuporedivo više, ovako će ostati novca u budžetu za druge stvari!“
„Da, da…“ Milica je odsutno klimala glavom. „Pa, to je božanstveno, samo… postavlja se pitanje – šta ćemo im onda mi kad su tako savršeni…“
Dejan se nasmeja. „Kako to mislite? Pa, ipak su to roboti, znate… Bez uvrede, ali kolega Đing ne vlada u potpunosti našim jezikom, a kamoli stvarima koje samo nastavnik sa iskustvom u radu u srpskoj školi zna. Na primer, pogledajte njegove šake“ reče, i pokaza na opuštenu Đingovu ruku. „Ovi prsti još veoma dugo, a možda i nikada, neće moći da drže kredu, a sunđer ne dolazi u obzir, jer kontakt sa vodom može biti fatalan za matičnu ploču našeg robota. Oni prosto nisu predviđeni za takve stvari, znate… Recimo, sve dok ne uvedemo robote tetkice, što je predviđeno u drugoj fazi projekta, kada se peru hodnici, morate staviti svog robota u stend-baj mod, jer su ovi jeftiniji modeli bez anti-slip zaštite, i on bi, ako ga Vi u tome ne sprečite, krenuo put zbornice nakon zvona, i – belaj!“
„Ne samo to“, ubaci se hologramska Marina, „u slučaju nestanka struje, što nije retkost kod nas, ako se Đingu isprazne baterije, ostaje samo da se časovi otkažu, i mi to ne smemo dozvoliti! Baterije robota koji dolaze u našu nastavu traju svega šest sati, a nastavnici mogu da rade i osam, i deset, i dvanaest, ako treba!“
„Vidite, recimo, ovo: kolega Cing koji će predavati muzičko u Vašoj školi, savršeno svira osamnaest instrumenata, i novi uči u proseku za dva dana do stepena virtuoznosti, ali njegova ruka ne ume da pušta magnetofonske trake koje se, nažalost, još uvek koriste u mnogim školama, pa i Vašoj. Testirali smo i robota koji će predavati geografiju, stavljajući ga pred iskrzanu kartu i – ništa! Ni reč. Samo je ponavljao, ’Nemam kartu! Nemam kartu!’ Čak i dobro očuvana karta na kojoj je još uvek nacrtana Jugoslavija ili SSSR za njega nije značila ništa, a takve karte su jedine u mnogim školama. Kolega Džong, koji će kod vas od septembra predavati fizičko, trči mnogo brže nego najbolji svetski atletičari, savršen je u nebrojenim sportovima, ali rupe na terenu su za njega velika opasnost, a isprogramiran je, nažalost, tako da probušenu loptu ili procepljenu mrežu za odbojku jednostavno ne vidi, kao što Đing malopre nije video stolicu.
Iskrivljene ping-pong loptice ili polomljen reket su za njega neupotrebljivi! Ili recimo, u slučaju košarke, on ima stoprocentno gađanje pravo u koš, ali ako nema mrežice, ili, ne daj Bože, ni obruča, on to ne vidi kao koš, i može trčati vodeći loptu sve dok ne nađe ispravan koš, i tako završiti na sasvim drugom kraju grada… Tako da – prisustvo ljudi je neminovno!“
„Razumem, razumem…“ reče Milica. „Sad, mene interesuje da li je srpska prosveta ove robote i mogućnost hologramskih nastavnika dobila u paketu sa još nekim stvarima, ili…?“
„Na šta tačno mislite?“ reče hologramski Dejan.
„Pa, eto, na primer, da li ćemo dobiti hologramske toalet papire u WC-ima u školi? Ili, na primer, hologramske fasade za škole, znate kakvih škola ima… Ova moja je još dobra… U unutrašnjosti ima škola koje imaju poljski WC, možda bi neki hologramski toalet pomogao?“
„To moramo da proverimo sa glavnim robotom, kolegom Sungom koji je naš novi ministar, odlično je pitanje, ako i nismo dobili mogućnost instaliranja tih, recimo, hologramskih toalet papira, svakako bi to trebalo tražiti!“ reče Dejan.
„Ako nemate više pitanja, želimo vam uspešnu saradnju sa novim kolegom, i zamoliću Vas da ga uključite kako bi se resetovao, znate, to može da potraje, dok prepozna lokaciju i okruženje…“ reče Marina, „a i mi moramo hologramski da se prikažemo u još osam škola danas, ne pitajte nas ništa…“ Milica pritisnu dugme WAKE UP, i Đing podiže glavu. Upališe se sve lampice, i Milica shvati da se Đing ponovo budi. „Nji-hao“ začu se iz prednjeg zvučnika.
Milica mu mahnu i izađe iz učionice.
Autor: Maja Bugarčić