Негодује једна колегиница, педагог (да не кажем „педагогица“, да ми се неко не би смејао, јер ако постоји „педагогица“, мора постојати и „машиновођица“), стручна сарадница у једној основној школи: смета јој што понекад за (тзв.) стручне сараднике и (тзв.) просветне саветнике кажем – КОНТРОЛОРИ, као – они нису контролори, њихова функција је саветодавна, и сами називи на то упућују. Тја, што би рекли у Шака Зулу племену: и на аутобусу пише „ласта“, па ипак знамо да он не лети.
Не тврдим ја да су сами контролори криви што им у опису посла и у називу стоји једно, а они раде нешто друго, лош Систем им је, као и свима нама у образовању, наметнуо позицију вука у јагњећој кожи, али, брате-сестро, треба бити искрен па признати реално стање ствари и ствари назвати њиховим правим именом.
У неком коментару један мој бивши ученик је одлично описао – како узнемиреност и страх код наставника, при доласку контролора, примећују, и то више него јасно, и сами ученици. Да ли сами наставници своју успаниченост признају једни другима или не – друго је питање. Да ли је баш паника или тек једна доза узнемирености – питање је нијансирања.
Извините, ако вам неко долази да вас саветује – ви га оберучке прихватате! Ако дође да вас контролише, И ТО У СФЕРИ СУБЈЕКТИВНИХ САГЛЕДАВАЊА И ДАВАЊА НАДОБУДНИХ ПРЕПОРУКА КОЈЕ ЗАВИСЕ ОД ЛИЧНИХ ПЕДАГОШКИХ АФИНИТЕТА, при чему не знате да ли ћете, како и колико угодити посматрачу – онда је људски разумљиво да се мора јавити макар узнемиреност. Јер сте изложени КОНТРОЛИ! (више…)