Негодује једна колегиница, педагог (да не кажем „педагогица“, да ми се неко не би смејао, јер ако постоји „педагогица“, мора постојати и „машиновођица“), стручна сарадница у једној основној школи: смета јој што понекад за (тзв.) стручне сараднике и (тзв.) просветне саветнике кажем – КОНТРОЛОРИ, као – они нису контролори, њихова функција је саветодавна, и сами називи на то упућују. Тја, што би рекли у Шака Зулу племену: и на аутобусу пише „ласта“, па ипак знамо да он не лети.
Не тврдим ја да су сами контролори криви што им у опису посла и у називу стоји једно, а они раде нешто друго, лош Систем им је, као и свима нама у образовању, наметнуо позицију вука у јагњећој кожи, али, брате-сестро, треба бити искрен па признати реално стање ствари и ствари назвати њиховим правим именом.
У неком коментару један мој бивши ученик је одлично описао – како узнемиреност и страх код наставника, при доласку контролора, примећују, и то више него јасно, и сами ученици. Да ли сами наставници своју успаниченост признају једни другима или не – друго је питање. Да ли је баш паника или тек једна доза узнемирености – питање је нијансирања.
Извините, ако вам неко долази да вас саветује – ви га оберучке прихватате! Ако дође да вас контролише, И ТО У СФЕРИ СУБЈЕКТИВНИХ САГЛЕДАВАЊА И ДАВАЊА НАДОБУДНИХ ПРЕПОРУКА КОЈЕ ЗАВИСЕ ОД ЛИЧНИХ ПЕДАГОШКИХ АФИНИТЕТА, при чему не знате да ли ћете, како и колико угодити посматрачу – онда је људски разумљиво да се мора јавити макар узнемиреност. Јер сте изложени КОНТРОЛИ!
Прави саветник би дошао да намером да допре до реалног стања ствари, и преко разговора са наставником, и кроз разговоре са ученицима, и да наставника својим САВЕТИМА корак по корак води, прати и води, ка исправљању онога што је лоше, те ка бољем раду. Цела та, таква процедура би сама по себи ПРИДОБИЈАЛА наставнике, и долазак таквих ПРАВИХ саветника не да их не би узнемиравао, већ би им радо отварали душу у вези са својим радом, УИСТИНУ И ОЧЕКУЈУЋИ ПОМОЋ У ОНОМЕ У ЧЕМУ СЕ НИ САМИ НЕ СНАЛАЗЕ.
Ово што се и како се сада ради, што каже народ – саветника није ни видело!
Да се у контроли наставног рада не ради о стотинама варијабли које се у непредвидљивим комбинацијама укрштају, а за које је најгора могућа варијанта да их МЕХАНИЦИСТИЧКИ МЕРИТЕ И КОНТРОЛИШЕТЕ КРОЗ НЕКЕ ПОМПЕЗНЕ ЕВАЛУАТИВНЕ ШЕМЕ – ни наставници се не би толико узнемиравали због доласка контролора. Овако: никада не могу знати шта ће и како од посматраног контролор да схвата и вреднује, те никада не може бити сигуран шта ће у њиховом виђењу да испадне као добро, а шта као лоше; додатно, у самој реализацији наставник никада не може да буде сигуран, јер ради са живим бићима, шта ће од планираног, замишљеног, испасти као добро, а шта као лоше. Отуда и трема, узнемиреност, чак – стресови. Јер се ради и о контроли, и о дешавањима са мноштвом варијабли које се непредвидљиво укрштају, а знаш да их неко ускогрудо сагледава кроз неке упрошћене шеме!
А то, да је ЧИСТА БЕСМИСЛИЦА на основу једног, нека их буде и два-три, на овај начин посматраног часа доносити такорећи пресудне закључке о раду свакога од нас – да заобиђемо као тему, многима ће и ова доза набацаних теза бити довољна за овопоподневно нервирање.
Извор: nekinovinastavnici.wordpress.com