Школованост се стиче бубањем и упорношћу, образовање се стиче непрестаним ширењем видика, радозналошћу и жељом да од себе направиш свестрану, квалитетну особу. Велики је проблем то што данашња омладина не чита. Скоро никако. То су људи на којима је будућност, који ће сутра управљати државом, лечити људе, градити мостове, учити нашу децу!
Данас је људима тешко прочитати било шта што је дуже од 3 реченице. Једна је ствар то што читањем себи ускраћујемо знање, а сасвим друга то што остајемо ускраћени за чудесне светове које књига доноси. Оно што најчешће чујем је: „Ко ће то читат’, вид’ кол’ко има!“.
С једне стране нисмо свесни чињенице да то што се не образујемо значи да постајемо безоблична маса без сопственог мишљења, а таквима је најлакше манипулисати. С друге стране, речник нам се свео на псовке, жаргон и поштапалице. Мало ко је данас сигуран да ли се правилно пише НЕЗНАМ или НЕ ЗНАМ… Имала сам прилику да се уверим да факултет не значи ама баш ништа, у смислу да школована особа не мора обавезно бити и образована. Има звање, али нема знање. Вероватно је за то криво време и систем у ком живимо. Неко ће рећи да је читање губљење времена. Мени су често говорили да идеализујем свет управо због тих мојих „књижурина“, да све гледам са ведрије стране зато што сам прочитала превише бајки.
Ја се питам, ко је ту на губитку?