Дисциплиновање подразумева конфликт дететове жеље и воље родитеља

22 марта, 2015

 
Начин на који родитељи васпитавају децу је директно повезан са изградњом психичких структура и типа личности исте те деце. Још у првој половини XX века, психоанализа одраслих је уверљиво показала да они одрасли који као деца нису добили довољно љубави, постају неуротичне личности. Настале су нове смернице: Деци морате показивати љубав! Немојте их трауматизовати прикраћивањем љубави!
deca
Ако је доказано да најчешћи резултат несрећног детињства без љубави јесте несрећна, неуротична одрасла особа, зар то не значи да ће резултат срећног детињства бити задовољна и срећна одрасла особа? Ако непоказивање љубави доводи до неурозе, зар није онда тачно да показивање љубави доводи до здраво формиране личности? Полазећи од таквих претпоставки за које ћемо тек касније схватити да су погрешне, показивање љубави је стављено у центар васпитног приступа »идеологије срећног детета«.
Пратећи савете о савременом васпитању деце, а све у циљу очувања и унапређења дечјег менталног здравља, родитељима је постало најважније како се њихово дијете осећа. Да би родитељ мислио да је добар родитељ, његово дете се стално морало осећати вољено и бити срећно. Зато су родитељи почели да се труде да децу увере да су јако вољена, омогућујући им само позитивне доживљаје и искуства.
Послије неколико деценија такве праксе, почели смо да увиђамо да није нужно да ће срећно дете постати срећни одрасли. Са разочарањем смо схватили да друга формула – срећно дете, несрећни одрасли – није само могућа, већ је и највероватнија. Размажено дете и презаштићено дете су нове патологије, резултат новог приступа. Прво израста у патолошког нарциса, а друго у пасивно-зависну личност.
Размажена деца упркос високој интелигенцији, израстају у несоцијализоване личности које не желе да одрасту, које су себичне и нарцисоидне, које слабо котролишу своје импулсе, склоне су насиљу, упркос својим талентима немају радне навике тако да су неуспешни, и које због тога дуго остају у симбиотској вези са својим родитељима и када зађу у своју четврту или пету деценију.
За разлику од њих, презаштићена деца су веома пасивна јер о себи мисле да су неспособна, плаше се света око себе којег доживљавају као веома опасно место, због чега су такође у симбиози са родитељима или доминантним партнерима.
Како то да љубав изазива поремећај?
Љубав не може покварити дете, већ га квари оно чега нема у овом приступу, а то је дисциплиновање. У жељи да стално усрећују властиту децу, родитељи су почели да избегавају да са њима улазе у конфликт, постали су попустљиви.
Данас смо научили да су деци подједнако потребни и љубав и дисциплиновање. На основу тога што зна да је вољено дијете изграђује позитивну слику о себи, схвата да је важно људско биће. Дисциплиновање је оно што омогућује социјализацију и развијање различитих радних навика, поштовање забрана и граница.
Дисциплиновање подразумева конфликт дететове жеље и  воље родитеља. То је у ствари неизбежни конфликт биологије и социологије. Како је циљ родитеља да социјализује дете, он је тај који у том конфликту треба да превлада. Попустљиво васпитање је показало колико је погубно по развој дететове личности и његову одраслу судбину. Ми родитељи треба да се подсетимо да нам је главни задатак да децу припремимо за самостални живот у људском друштву, па да они сами нађу своју срећу, а не да их стално усрећујемо. Ако смо стално ми одговорни за њихову срећу, онда они на крају не желе да одрасту и да прихвате одговорност.
Пише: Др Зоран Миливојевић, психотерапеут
 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама