Ма, кога брига за дан школе, мани се ћорава посла!

За разлику од већине сличних текстова, овај је истинит. Није се десио у правој, већ у виртуелној зборници, на једној од фејсбук група просветних радника. Коментари који су ме запањили су овде готово у потпуности пренети, и мало улепшани, да не буду увредљиви.

Без осуде, без жеље да некога повредим, желим да укажем онима који се љуте на текстове где се одређени број просветних радника описује као огорчен, невољан да ради и незадовољан, и који кажу да то није истина. У овој виртуелној расправи, они су надјачали ентузијасте и заљубљенике у просвету. Срећом, има много тих других, који се упињу да одрже равнотежу. Они ће радити увек и у свим околностима, без обзира на плату и понижења. Радити свој посао предано и дати све од себе, не искључује борбу за бољи положај и поштовање у друштву. Напротив, једно без другог – не иде.

„Драги моји, не знам како ви, али ја више излудех под овом маском. Нити ме деца разумеју шта причам, нити могу да дишем, магле ми се наочаре, страшно!“ јадала се Милица колегама у зборници.

„Ма, не само маска, све је ужас! Тек што дођем кући, дај онлајн! Како завршим онлајн, стижу домаћи задаци на мејл. Од свега ми је мука више!“ гунђала је Наташа. „Код мог брата у фирми још од марта сви раде од куће, а ми у прве борбене редове! Извол’те, кашљите нам у лице, кијајте, ми смо ионако само мали, бедни просветни радници, па нек’ цркнемо!“

„Ово је све спрдачина. Док трају ове мере и док су часови по пола сата, па долазе једни, па други, нити могу да их попамтим нити препознам, ништа од школе! Нити шта стигнем да урадим, нити да им објасним!“ рече Нина и бесно оде до прозора да удахне ваздух.

„Е, баш везано за то!“ јави се Душан из краја зборнице. „Јуче сам читао како је нека школа, ваљда у Лозници, организовала Дан школе усред короне, а све по правилима и уз поштовање мера! Имали неке радионице, креативне часове, квизове, хуманитарне акције, потпуно сам се одушевио!“

„Ма, кога брига за Дан школе, мани се ћорава посла! То се само ми, просветари, утркујемо да докажемо да је могуће што више, што боље, да будемо што креативнији, а све горе нас понижавају на разне начине!“ љутито одбруси Недељка.

„Да знаш да си у праву!“ рече Миланка.

„Тачно тако, Недељка!“ рече Мирослав.

„Свака ти част! Е, колико смо јадни и глупи, а ови нас још дубље копају! Мада, сами смо криви! Сви су пречи него просветари, а ми ’и даље држимо час’! ’Ајде, молим те!“ додаде Брана.

„Па, не бих се баш сложио са тим таквим огорченим ставом“ рече Душан изненађен коментарима својих колега. „То што нам професија није довољно уважена у ионако посрнулом друштву, не значи да треба дати свој минимум. Сем тога, и ми смо део тог друштва, тако да и сами сносимо део одговорности. Не радимо ваљда овај посао да би нас неко тапшао по рамену? Мене су ови људи потпуно одушевили!“

„Е, Душане, док седиш у својој канцеларији и тестираш децу на упису и пишеш тамо неке психолошке анализе, немој да ми се обраћаш! Дођи мало у наставу па да те видим! Највише волим вас који ’са трибина’ добацујете шта треба да се ради!“ нервирала се Милица.

„Браво! Управо то! Најгласнији су они који нису час у животу одржали!“ рече Наташа и ухвати се за чело. „Мука ми је више!“

„Види овако, Дуле…“ рече Дејан. „Када би држава, друштво и родитељи схватали значај и уважавали нашу професију, где би се поштовала личност наставника, где би наставник био уважен и где би му се дозвољавало да врши ту образовну и васпитну улогу, ја бих разумео шта говориш, и тад би имало смисла да падамо у несвест од труда. Али овако се правимо ’већи католици од Папе’! Као што знаш, мени је мало остало до пензије, имам преко 30 година стажа, знам шта ти говорим. Понижени смо и омаловажени на све могуће начине, а ми ћемо да правимо Дан школе под короном! Уозбиљи се, човече!“

„Па, што радимо овај посао, ако је то све тако?“ упита Ана.

„Зато што смо будале, што волимо децу, и волимо ово да радимо, ето зато!“ бесно рече Миланка.

„Али, ако смо огорчени и добијамо савете да се трудимо мање, онда свој посао не радимо добро, зар не? Што онда не дамо отказ сви, и радимо нешто у чему ћемо уживати?“

„Ана, погледај како реагују људи са мало дужим стажом од тебе. Полако… Схватићеш. Јеси приметила да смо се сви ми, који имамо више од 10 година искуства сложили да је то што је Дуле поменуо – будалаштина?“ рече Мирослав. „Има много незадовољних у просвети, што не значи да сви сад треба да мењамо посао, већ прилично говори о проблемима у нашој струци и о фарси у коју је претворена!“

„Добро, ако могу ја да се укључим“ рече Марина. „Ризикујем да ћете и мени рећи да треба да ћутим јер нисам у учионици јер сам педагог, али чисто да схватим – ко је од просвете направио фарсу? И, ко нас је, или ко ВАС је, тако понизио, омаловажио, све то што причате?“

Миланка осети да јој образи пулсирају. „Драга моја салонска просветна раднице, они исти који нам прописују програме деценијама уназад, они што пишу планове који су све више међупредметно неусклађени и после стоте реформе, они који траже да се спусте критеријуми, они који пишу правилнике о оцењивању, о понашању, све што се допушта… Правилнике о томе шта наставник не сме, који пишу законе која све деца могу да похађају школе, а да при том нису обезбеђени тимови дефектолога за децу са посебним потребама и тако могу до сутра!“

„У реду, схватам“ рече Душан, „Али то све неко треба да спроведе, а то смо ми. То јест – ви. И ако је то већ тако, зашто се не побунимо? Не побуните… Извини, заборавим увек да ми нисмо исто, јер сам ја, као и Марина, ’салонски’ просветни радник. Ми немамо појма, и најбоље би било да не учествујемо у овој причи, јер ништа не схватамо. Да ли је онда решење да не радите ништа, да будете незадовољни, да дате свој минимум, и кукате овако у зборници? Зар није боље отићи из просвете?“

„Е, глава ме боли више од оваквих прича!“ рече Недељка. „Ја сам се за овај посао школовала, то волим, и то радим најбоље што умем. Само нећу од себе да правим баш будалу, и организујем шаховске секције за Дан школе!“

„Сад не разумем“ прекиде је Марина. „Да ли је проблем што су то радили у време короне, или је и иначе проблем што су се потрудили, јер су просветни радници понижени?“

„Не могу да причам са тобом која ниси час у животу одржала!“ Недељка повиси тон. „Кад будеш имала стажа у настави колико ја, можемо да причамо!“

„Баш тако!“ рече Милица. „Као и у свим другим сферама, и овде су сви позвани да искажу своје мишљење, и апсолутно сви, без обзира на недостатак компетенција саветују, без трунке срамоте!“

„Добро, што вас толико нервира Дан школе у Лозници? Јесте размислили о томе?“ упита Ана.

„Кажу да ћемо најбоље упознати себе кад схватимо шта нас и зашто жуља!“

„Види ти малог филозофа!“ брецну се Мирослав. „Много си ми мудра за своје године. Ја овако унижен и овако бедно плаћен немам надљудске снаге за креативност и простирање по поду да ме додатно газе!“

„Ја мислим да нас највише унижава и да највише срозава наш ауторитет баш овакав став – мало ме плаћају, мало ћу и да радим!“ бесно рече Ана.

„Нико није рекао да нећу да радим, само нећу да падам у несвест!“ рече Мирослав.

„Немој тако, Мишо! Уопште се не слажем! Ево ја имам седамнаест година у просвети, и то баш у овој школи!“ укључи се Ивана. „И нећу се ’манути ћорава посла’, што би рекла Недељка. И имам и награде и титуле, дајем све од себе да радим најбоље што могу и по томе испадам луда! И ја баш желим да чујем мишљење људи који не раде у настави, нешто можда виде боље од нас који радимо!“

„Виде, ђавола!“ рече Брана. „Ко није доживео учионицу, не може да се јавља за реч!“

„Не вреди, није ми јасна оволика огорченост, и идеја да друго мишљење не сме да се чује!“ рече Ивана.

„Висок степен демократије, нема шта! Можемо тако сами са собом испред огледала да причамо, и да се сами нахвалимо и увек ћемо бити најбољи! Без конкуренције!“ рече Ана.

„Да сам знао какве ће бити реакције, не бих ни поменуо Лозницу. Правите се да нисте ништа чули!“ резигнирано рече Душан.

„Ја сам искрено изненађена колико су неки од вас огорчени. Иза те огорчености не може бити квалитетан рад. Размислите о томе!“ рече Марина.

„Мешаш бабе и жабе! Незадовољство нема везе са квалитетом рада!“ рече Брана.

„Дођи код мене, ’салонца’, да ти то мало појасним из угла психолога. Прави је моменат да прекинемо причу, за пет минута звони, таман да се они огорчени саберу и одробијају час…“

„Ма, иди…“ Милица се укочи на време. ’Ух, што сам просветни радник, па не могу ко човек да опсујем’, помисли.

Аутор: Маја Бугарчић