Sve o mori znanoj kao noćno buđenje lepo je sročila jedna mama koja je svojim mislima rasplakala majke širom sveta
JEDVA čekate da se vaša beba prestane buditi noću, da vas konačno, barem u tami noći puste malo da se odmorite i budete spremnije preživeti dane, znajte, jednom kada i to prestane i tada ćete plakati. Zbog toga što su se prestali buditi.
Niste jedine ako žudite za snom. Imate bebu, bebe se bude, bebe vas trebaju, bebe ne znaju koliko je mama umorna i što sve mamu čeka drugi dan. Niste jedine. Retke su one koje to ne prožive, ali i retke su one koje znaju kakva je to slatka noćna mora zvana – noćno buđenje.
Mora, da, ali slatka? E pa jeste…
Jer, doista, ima i nečega jako utešnog u toj mori kao što je činjenica da je vaša beba zapravo jako slatka i da vas vaša beba još uvek jako, jako treba.
„I opet noć – tri ujutro, moja beba počinje plakati. Muž spava, ne trza, naviknut da će se mama dići, da će mama rešiti stvar na brzinu. no to ne ide uvek tako.
Čula sam ga kako plače i verujte mi, proklela sam sve što sam mogla u nadi da će plač utihnuti, da će utonuti u san, bez da se moram pomaknuti. Ali, to se nikada ne dešava. Plač može biti samo gori, duži i glasniji baš kao i protekle noći. Uzela sam ga i to malo biće koje nije ni znalo što sam mu sve u svojim mislima upravo izrekla samo se stisnulo svojom glavicom uz mene i jednostavno prestalo plakati. zar je toliko malo bilo potrebno? Je, mame, toliko je malo ponekad potrebno da se smirimo oboje. On da vrati izgubljenu sigurnost i blizinu njegove mame, a meni da se vrati ljubav koja je stalno tu u meni, ali umor ponekad stvarno zna zamagliti stvar.
Srećom, valjda je evolucija tako htela jer miris bebe i opet me prenio iz moje srdžbe, iz mog umora – miris tako neopisivo blag, a opet toliko neopisivo prodoran da me u tami njegove sobe podsetio koliko ga volim. I tu se probudila i ta misao. Jednom ću plakati kada ovog noćnog buđenja više ne bude bilo jer će to značiti još nešto – da je moja beba narasla. Da moja beba više ne treba moju blizinu da bi opet mirno utonula u san. Da je moja beba sada već prevelika da je tako cijelu stisnem u zagrljaj. Zbog svega toga jednom ću plakati, u sebi, tužna, ali i zbog svega toga shvatila sam da ću se samo tako moći smiriti i minutama noćnog ludila. Kada ga njišem i njišem i njišem i kada više ne znam koga sam prije uspavala, sebe ili njega – i kada ga spustim, a on počne svoju noćnu pesmu. Planula bih, priznajem, vrištala bih da je i mama umorna, da i mama treba san, ali onda, kao da mi čita misli, njegova me ručica blaga i topla nježno dotakne, nježno se prihvati za mene pokazujući mi zahvalnost što sam tu. I onda se setim – ovo neće trajati zauvek. Doći će dan kada toga više neće biti – kada će njegova kosica izgubiti ovaj miris, kada će ručica biti prevelika da me ovako stisne, kada će njegovi snovi biti ozbiljniji i tražiti jednu drugačiju utehu, kada će biti prevelik da ga celog ovako lako stopim sa sobom.
Doći će dan kada ću u sebi tiho plakati što više nema ovog noćnog buđenja, kada snena u polutami sobe mogu ovako prisno uživati. Doći će dan kada će moje zlato mamu trebati na drugačiji način, i sve do tada, obećavam, uživat ću u svakoj sekundi naše noćne more. U tvom mirisu, tvojoj potrebi, tvom dodiru, toplini i bit ću uz tebe sve dok se tvoj dah ne umiri i ti opet ne postaneš spreman sigurno uroniti u svoje male, slatke snove.
Jer niko me nikada nije tako slatko budio kao ti.“
Izvor: index.hr